Виши суд у Новом Саду је пресудом Гж 185/18 од 23.10.2019. године, ставом првим изреке, жалбе тужиље и туженог делимично усвојио, па је преиначио пресуду Основног суда у Новом Саду П 10643/15 од 27.04.2017. године, тако што је обавезао туженог да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете, поред досуђеног износа од 80.000,00 динара, исплати износ од још 35.000,00 динара, укупно 115.000,00 динара, и то: за претрпљене физичке болове поред износа од 40.000,00 динара, још износ од 15.000,00 динара (укупно 55.000,00 динара) и за претрпљени страх, поред износа од 40.000,00 динара још и износ од 20.000,00 динара (укупно 60.000,00 динара), све са законском затезном каматом од 27.04.2017. године па до исплате, а одбијен је део тужбеног захтева да се тужени обавеже да тужиљи накнади трошак састављања одштетног захтева од 08.09.2015. године у износу од 6.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од 27.04.2017. године као дана пресуђења па до исплате, те је обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 98.200,00 динара, уместо 84.200,00 динара, са законском затезном каматом, почев од дана извршности уместо од дана пресуђења 27.04.2017. године, па до исплате, док је одбијен захтев тужиље за исплату законске затезне камате на досуђени износ накнаде трошкова поступка од дана пресуђења 27.04.2017. године до дана извршности. Жалбе су у преосталом делу одбијене, а првостепена пресуда, у преосталом побијаном непреиначеном делу потврђена. Ставом другим изреке, одбијени су захтеви тужиље и туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као посебно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 87/18), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је, по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Предмет тражене правне заштите је накнада нематеријалне штете тужиљи по основу претрпљених физичких болова и претрпљеног страха, као последица повреде коју је тужиља доживела док је радила као ... у ... туженог. Тужени у ревизији указује на друге одлуке донете у парницама које за предмет имају накнаду нематеријалне штете, међутим, ради се о споровима у којима одлука о основаности тужбеног захтева и примени материјалног права зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном случају. Због тога, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, на основу цитиране одредбе члана 404.став 1. Закона о парничном поступку, јер не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као ни уједначавања судске праксе нити новог тумачење права.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу првом изреке овог решења донео у смислу одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Одлучујући о дозвољености ревизије, применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 479. став 6. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. У смислу одредбе члана 479. став 6. истог Закона, против одлуке другостепеног суда, којом је одлучено у спору мале вредности, ревизија није дозвољена.

Тужбу ради накнаде штете тужиља је суду поднела дана 23.11.2015. године, а вредност предмета спора је 186.000,00 динара. Поднеском од 24.03.2017. године тужиља је тужбени захтев смањила на износ од 160.000,00 динара.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је, према одредби члана 479.став 6. Закона о парничном поступку, искључено право на изјављивање ревизије, следи да ревизија туженог није дозвољена. Нема места примени одредбе 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, по којој је ревизија дозвољена ако је другостепени суд преиначио пресуду и одлучио о захтевима странака, јер се наведена одредба може применити само кад се примењује општи режим допуштености овог правног лека, али не и у споровима у којима је посебном одредбом закона или посебним законом одређено да ревизија против одлуке у тој врсти спорова није дозвољена, што је овде случај.

На основу изложеног, Врховни касациони суд је одлуку као у ставу другом изреке овог решења донео применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић