Тужена је доставила одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 399. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.125/04 и 111/09), на чију примену упућује члан 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Несновано се у ревизији указује да тужена у току поступка није заступана од стране овлашћеног пуномоћника јер је супротно овим наводима, тужена заступана од стране пуномоћника из реда адвоката, који су чланови Адвокатског ортачког друштва „Јанковић, Поповић&Митић“, а конкретно адвокат Александра Ђорђевић.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је од тужене банке тражио кредит од 2.000.000,00 евра за пројектно финасирање ради учествовања на јавној продаји 24 виле. Тужилац је инсистирао да се кредит одобри до 05.09.2011. године. О кредиту у том износу одлуку доноси Кредитни одбор тужене, који је захтев тужиоца одбио, сматрајући да је реч о ризичној трансакцији, јер је тражени износ висок за физичко лице, а имајући у виду и локацију вила. Предметне виле су се продавале на лицитацији у септембру 2011. године и продавац је потврдио могућност давања заложне изјаве у случају одобравања кредита. Лицитација је под истим условима поновљена у јануару 2012. године, али се није реализовала. Виле су потом продате конзорцијуму физичких лица, у којем је био и тужилац, по цени од 1.450.000,00 евра. Тужена банка је регулисала нивое одлучивања о одобравању кредита, па тако постоје два нивоа одобравања. Приликом одлучивања о одобравању кредита становништву за износ преко 1.500.000,00 евра, одлуку доноси члан извршног одбора надлежан за послове са становништвом, као и члан извршног одбора надлежан за ризике. Процес одобравања кредита подразумева детаљне информације о клијенту, а то су опис извођача радова, опис власника, документи о привредном друштву, екстремни рејтинг, ако је доступан, информације о пројекту, процена тренутне и будуће вредности, нулти извештај, правна ситуација, правноснажна дозвола за градњу, тачна листа стамбених јединица и композиција продајног простора, опис непокретности, детаљни буџет пројекта, детаљни план пројекта, сопствени капитал, планирана продајна цена и слични подаци и пажљива анализа спонзора.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови одлучили када су одбили тужбени захтев.

Пословање банака регулисано је Законом о банкама, па је тако чланом 28. став 1. прописано да банка идентификује, мери и процењује ризике којима је изложена у свом пословању и управља тим ризицима, ставом 4. је прописано да банка својим актима прописује стратегију и политике за управљање ризицима, стратегију управљања капиталом, процедуре за идентификовање, мерење и процену ризика, као и управљање ризицима, у складу с прописима, стандардима и правилима струке; чланом 29. став 1. тачка 2. прописано је да актима из члана 28. овог закона обухватају се све врсте ризика којима је банка изложена у свом пословању, а нарочито кредитни ризик; чланом 31. став 1. прописано је да је кредит ризик могућност настанка негативних ефеката на финансијски резултат и капитал банке услед неизвршавања обавеза дужника према банци, а ставом 2. прописано је да је банка дужна да кредитни ризик идентификује, мери и процењује према кредитној способности дужника и његовој уредности у извршавању обавеза према банци, као и према квалитету инструмената обезбеђења потраживања банке.

По оцени Врховног касационог суда, а ценећи цитиране одредбе Закона о банкама, банка има дискреционо право да у складу са својом пословном политиком одлучи о томе да не одобри кредит клијенту уколико процени да је кредит ризичан. Како је надлежни орган банке проценио да постоји кредитни ризик, зато није ни закључен уговор о кредиту са тужиоцем, нити је издата банкарска гаранција. Чињеница што је тужилац очекивао да му кредит буде одобрен, а банка је одбила да закључи уговор о кредиту, нити је тужиоцу дата банкарска гаранција, није основ за накнаду штете у смислу члана 154. Закона о облигационим односима и то како материјалне, тако и нематеријалне, јер тужена банка није својом кривицом тужиоцу проузроковала било какву штету. Одлучивање о испуњености услова за закључење уговора о кредиту је у надлежности банке, а клијент банке може да се са тим условима сагласи или не. Тужилац свој захтев за накнаду материјалне штете због измакле користи и накнаду нематеријалне штете засновао на одредбама члана 30. Закона о облигационим односима, који у ставу 2. прописује да страна која је водила преговоре без намере да закључи уговор одговара за штету насталу вођењем преговора, а ставом 3. је прописано да одговара за штету и страна која је водила преговоре у намери да закључи уговор, па одустане од те намере без основаног разлога, и тиме другој страни проузрокује штету. Међутим ове одредбе Закона о облигационим односима, не примењују се у случају поступка одобравања кредита физичком лицу од стране банке (нити издавање банкарске гаранције) јер је уговор о банкарском кредиту, посебан правни посао и о томе да ли ће уговор бити закључен или не, одлуку доноси банка у зависности од испуњености услова којим се регулише банкарско пословање.

Стога су неосновани ревизијски наводи да је побијаном пресудом погрешно примењено материјално право.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 405. став 1. ЗПП.

Председник већа - судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић