Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу тачке 1. из става првог изреке, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Тужиље су поднеле одговор на ревизију туженог са захтевом за накнаду трошкова поводом његовог састава.

Одлучујући о изјављеној ревизији на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23, у даљем тексту: ЗПП) у вези члана 208. Породичног закона („Службени гласник РС“ број 18/2005 и 6/2015), Врховни суд је нашао да ревизија туженог није основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је био у браку са мајком тужиља и у току њиховог брака су рођене тужиља АА ...2001. године и тужиља ББ ...2002. године. Овај брак је разведен пресудом Основног суда у Параћину П2 430/20 од 20.01.2021. године. У моменту подношења тужбе, тужиља АА је уписала прву годину академских студија, студијски програм ... на Универзитету „Сингидунум“ у Београду, док је тужиља ББ била редовни ученик четвртог разреда гимназије у ... . Тужиља АА је у међувремену положила пријемни испит и уписала прву годину студија за школску 2021/2022. годину на Универзитету „Сингидунум“, студијски програм „...“, док је школску 2022/2023. годину уписала на Београдској академији пословних, уметничких - струковних студија, одсек за ... као студент на буџету и нема трошкова школарине. Укупне месечне потребе тужиља АА је определила у износу од 90.000,00 динара, од тога за излазак у град око 6.000,00 динара, за храну између 10.000,00-15.000,00 динара, за гардеробу и обућу око 10.000,00 динара, за куповину лекова 700,00 динара, за куповину средства за хигијену око 3.000,00 динара, за козметику 2.000,00 динара, за рачун за телефон 7.000,00 динара (од ког износа тужени плаћа 1.500-2.000,00 динара). Тужиља АА станује у Београду, у стану своје баке чији су режијски трошкови месечно око 1.000,00 динара, инфостан 3.000,00 динара, услуге интернета 2.000,00 динара, које плаћа тужени, а по потреби мајка тужиља. Трошкове за куповину књига није имала јер их је добила од факултета као самофинансирајући студент, а школарина за прву и другу година студија је износила по 1.500 евра, које износе су платили родитељи заједнички у месечним ратама. Од фебруара 2023. године тужиља АА је боравила стално у ... у стану код мајке, а студије је похађала онлајн, на који начин је полагала и испите. Она је ...2023. године родила дете, али са оцем детета не живи у ванбрачној заједници, већ је наставила да живи у стану своје баке у Београду са сестром, где су и у претходном периоду заједно живеле. Укупне месечне потребе тужиља АА је определила у истом износу као и сестра АА (90.000,00 динара), од тога за куповином гардеробе и обуће око 10.000,00 динара, за средства за личну хигијену 3.000,00 динара и козметику око 1.000,00 динара. Школарина на њеном факултету износи 1.500 евра годишње, а плаћа се у месечним ратама од по 14.700,00 динара. У Београду станује у стану који је власништво њене баке са тужиљом АА. Према налазу и мишљењу вештака економско-финансијске струке, укупне месечне потребе тужиље АА су 80.309,00 динара, а тужиље ББ 78.859,00 динара. Тужени ради у Словенији као возач камиона и сваке друге недеље долази у ... где борави преко викенда. Његова месечна нето плата износи од 1.100 до 1.500 евра, а поред тога има и дневнице када је на путу ван Словеније, које износе од 800 до 1.500 евра. Његове месечне потребе се могу задовољити износом од око 500 евра. Тужени доприноси издржавању тужиља на начин што обе користе његову платну картицу на коју тужени недељно уплаћује износе од по 6.000,00 – 7.000,00 динара и са ње подижу новац, а даје им новац и на руке сваке друге недеље у месецу приликом доласка у ..., у износима које траже. Трошкове летовања и зимовања тужиља обезбеђују родитељи заједнички. У погледу могућности мајке тужиља као другог дужника издржавања, утврђено је да она остварује месечна примања од око 80.000,00 динара, а да остварује додатне приходе и као аниматор на дечијим рођенданима.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања да тужени редовно подмирује већину трошкова тужиља (школарина, мобилни телефон, гардероба, обућа, изласци, трошкови хигијене), нижестепени судови су становишта да тужени нема обавезу да доприноси издржавању тужиља за период пре дана пресуђења, због чега је у том делу одбијен тужбени захтев. Међутим, како су тужиље пунолетне, али се налазе на редовном школовању и млађе су од 26 година, првостепени суд је обавезао туженог да убудуће доприноси њиховом издржавању са месечним износима од по 47.000,00 динара за сваку тужиљу (односно укупно 94.000,00 динара) налазећи да тужени има материјалних могућности да са овим износима доприноси издржавању тужиља јер су његови месечни приходи по основу плате и дневница у распону од 1.900 до 3.000 евра.

Према становишту другостепеног суда, првостепени суд је приликом доношења овакве одлуке погрешно применио критеријуме из члана 160. Породичног закона јер је извео погрешан чињенични закључак о висини месечних примања туженог, будући да је погрешно узео у обзир и висину дневница које представљају додатак на зараду коју тужени као возач камиона добија и треба да служе искључиво за задовољење његових потреба док се налази на путу. Како је по становишту овог суда месечна зарада туженог у нето износу од 1.100 до 1.500 евра и његове месечне потребе могу се задовољити износом од 500 евра, а из чињеничног утврђења произилази да је тужени и пре пресуђења подмиривао све потребе тужиља у претежном делу у висини од око 40.000,00 динара за сваку тужиљу, из тог разлога је делимично преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао туженог да доприноси издржавању тужиља са укупним износом од 80.000,00 динара месечно, а преко тог износа је одбио тужбени захтев као превисоко постављен.

По налажењу Врховног суда, другостепени суд је правилно применио материјално право.

Обавеза родитеља да издржавају своју децу прописана је чланом 27. Конвенције о правима детета, по којој родитељи или друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да у оквиру својих способности и финансијских могућности обезбеде животне услове потребне за развој детета. Родитељи су након стицања пунолетства дужни да издржавају своје дете које се редовно школује и њихова обавеза траје до истека времена трајања школовања у одговарајућој школи, а у сваком случају ова обавеза родитеља престаје када дете наврши 26-ту годину живота, како је то прописано одредбом члана 155. став 2. Породичног закона. За право пунолетног детета на издржавање није од пресудне важности да ли дете има формално статус редовног или ванредног ученика, већ околност да се школовање одвија континуирано и без великих прекида. Издржавање пунолетног детета које се школује условљено је и постојећим могућностима родитеља. Зато су родитељи у обавези да се старају о даљем школовању и стручном усавршавању своје пунолетне деце у мери у којој то, по редовном току ствари, допуштају њихове материјалне могућности. Сврха издржавања пунолетне деце на редовном школовању јесте да се исти посвете стручном усавршавају и успешном школовању, без бриге о сопственој егзистенцији.

Критеријуми за одређивање издржавања прописани су чланом 160. Породичног закон, према коме се издржавање одређује према потребама повериоца издржавања и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања (став 1). Потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода, те других околности од значај за одређивање издржавања (став 2), док могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавеза да издржава друга лица, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3).

Имајући у виду да тужени остварује месечну зараду у иностранству од 1.100 до 1.500 евра, да није подстанар и да је за његовог издржавање потребно 500 евра месечно, а да укупне месечне потребе тужиље АА износе 80.309,00 динара, а тужиље ББ 78.859,00 динара, Врховни суд налази да су износи доприноса издржавања тужиља који су им досуђени другостепеном пресудом адекватни и у складу са утврђеним реалним могућностима туженог и његовим животним стандардом. Плаћањем тих износа, а супротно наводима ревизије, не би била угрожена егзистенција туженог, нити би то било неправедно према њему, посебно ако се има у виду да је тужени и до сада, у претходном периоду, добровољано доприносио издржавању пунолетних ћерки на редовном школовању са приближно истом сумом (од по 40.000,00 динара месечно). Досуђеним износима, уз допринос мајке тужиља, биће задовољене њихове потребе док су на редовном школовању. При томе се не може занемарити неспорна чињеница да тужени често остварује велике дневнице за путовање у иностранство које не улазе у његову зараду, како је то правилно закључио другостеопени суд, али служе за подмиривање свих његових потреба и тиме утичу на висину зараде туженог као дужника издржавања. Наиме, трошењем износа добијених дневница на сопствене потребе, туженом преостаје цео износ зараде из које ће исплаћивати доприносе за издржавање пунолетних ћерки.

Указивање у ревизији да је тужилац променио послодавца и да му је зарада сада нижа од оне утврђене у вођеном поступку по тужби тужиља, јесу чињенице које не могу да утичу на другачију одлуку суда у овом поступку јер су настале након закључења главне расправе, али тужилац може евентуално да тражи измену судске одлуке у погледу висине доприноса издржавања у новом поступку.

Са изнетих разлога, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке, без детаљног образлагања своје одлуке, сходно одредби члана 414. став 2. ЗПП.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били потребни за вођење ове парнице, те је применом члана 154. став 1. у вези члана 165. став 1. ЗПП и члана 207. Породичног закона, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић