Решењем Вишег суда у Врању Гж 2308/23 од 08.07.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је жалба туженог и првостепено решење потврђено у ставу првом изреке. Ставом другим изреке, укинуто је првостепено решење у ставу другом, трећем и четвртом изреке и предмет у том делу враћено првостепеном суду на поновни поступак.

Против правноснажног решења донетог у другом степену, у потврђујућем делу, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Према члану 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – други закон) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Врховни суд је оценио да нису испуњени услови прописани чланом 404. став 1. ЗПП да се дозволи посебна ревизија, јер у конкретном случају ревизија није поднета због погрешне примене материјалног права. Наводима ревизије се оспорава одлука првостепеног суда о основаности приговора стварне ненадлежности, што представља битну повреду одредаба парничног поступка, а што није разлог за посебну ревизију чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. ЗПП. Имајући ово у виду, као и да тужени не указује на другачије одлуке другостепених судова или ревизијског суда, произилази да у овом случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права, што значи да нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 420. став 1. и 6. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 420. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да странке могу изјавити ревизију против решења само уколико се тим решењем поступак правноснажно завршава. Сагласно одредбама истог члана, ревизија је увек дозвољена и против решења другостепеног суда којим се изјављена жалба одбацује, односно којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању жалбе (став 3), као и против решења којим се потврђује решење првостепеног суда о одбацивању ревизије (став 4).

У конкретном случају, побијаним решењем је потврђено првостепено решење о одбијању приговора стварне ненадлежности суда за поступање у овој правној ствари. Другостепеним решењем којим је одбијена жалба туженог и потврђено такво решење поступак није правноснажно завршен, па против таквог решења ревизија није дозвољена у смислу члана 420. став 1. ЗПП, нити такво решење представља решење из ставова 3. и 4. истог члана против кога би се могла изјавити ревизија, због чега је ревизија одбачена применом члана 413. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић