Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 2699/23 од 11.07.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је, као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, другом, трећем и петом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова одговора на жалбу.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Одлучујући о дозвољености и основаности ревизије туженог на основу члана 404. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 10/23) и члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23), Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, с обзиром на то да не постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса, правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, нити је потребно ново тумачење права, имајући у виду врсту спора, садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за своју одлуку. Образложење побијане пресуде је у складу са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права, како у погледу основа – случај фактичке експропријације која настаје када се на земљишту граде објекти од јавног интереса (у овом случају реч је о изградњи пута Церова – ... – ...), а не постоји решење о изузимању из поседа и исплати накнаде, односно решење о експропријацији, тако и у погледу висине. Наиме, из уговора закљученог 22.04.2008. године између Министарства економије и регионалног развоја Београд и Друштвеног фонда за путеве Општине Пирот следи да је предмет овог уговора „изградња путног правца Церова – ... са пратећом каналском мрежом“. Тужени у ревизији није пружио доказ о постојању различитих одлука у истој чињеничној и правној ситуацији као у овом случају и супротно одлучивању нижестепених судова. Осим тога, разлози ревизије се делом односе на утврђено чињенично стање и оспоравање утврђеног чињеничног стања, због чега се посебна ревизија не може изјавити, сходно члану 407. став 2. ЗПП.

На основу члана 404. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија недозвољена.

Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 27.01.2022. године, а вредност предмета спора је 69.120,00 динара.

С обзиром на то да се у овом случају ради о имовинскоправном спору у коме вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то следи да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова ревизијског поступка, применом члана 154. и 165. ЗПП, с обзиром на то да ти трошкови нису били потребни ради вођења парнице, са којих разлога је одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић