Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 6829/18 од 30.01.2019. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П 3379/14 од 29.03.2018. године у првом и трећем ставу изреке.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Предложио је да се о ревизији одлучује на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради разматрања правних питања од општег интереса и у интересу равноправности грађана, као и ради уједначавања судске праксе.

Тужилац је поднео одговор на ревизију туженог.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

С`обзиром да је наведеном одредбом прописано да се посебна ревизија може изјавити само због погрешне примене материјалног права, Врховни касациони суд се при оцени њене дозвољености није упуштао у разматрање изнетих навода о учињеној битној повреди одредаба парничног поступка.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана која би требало размотрити. Прилагањем сентенце из решења Окружног суда у Ваљеву Гж. 497/07 од 22.03.2007. године (објављене у бази судске праксе „Intermex“), тужени неуспешно покушава да створи услове да се дозволи одлучивање о његовој посебној ревизији ради уједначавања судске праксе, и прихвати правни став ревидента да новац наплаћен у извршном поступку држи на основу усменог споразума са тужиоцем да ће трошкови заступања у кривичном и прекршајном поступку бити надокнађени предајом возила, потврђеног пуномоћјем Ов. .../... од 24.01.1995. године. Означеним пуномоћјем тужени није овлашћен да преузме возило као титулар својинског права на њему - у своје име и да свој рачун, већ да ту радњу преузме као пуномоћник тужиоца - у његово име и за његов рачун. Постојање усменог уговора странака о обавези тужиоца за награду за заступање туженом, уместо у новцу испуни предајом возила, на који се тужени позива није доказан. Сама чињеница да је фалсификован потпис тужиоца на пуномоћју Ов. .../... од 23.04.2013. године, којим је тужени овлашћен да у име и за рачун тужиоца (не у своје име и за свој рачун) прими новчану противвредност возила које тужиоцу државни орган није могао вратити доводи у сумњу његово постојање као правног основа за задржавање новца.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

У имовинскоправним споровима дозвољеност ревизије цени се на основу члана 403. став 3. ЗПП - према вредности предмета спора побијаног дела. Вредност предмета овог спора у побијаном делу, одређена у складу са чланом 28. став 1. ЗПП, износи 4.062.009,21 динар. Тако одређена вредност предмета спора побијаног дела нижа је од износа од 4.638.392,00 динара - динарске противвредности 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (1 евро = 115,9598 динара) меродавне за оцену дозвољености ревизије у смислу наведеног члана 403. став 3. ЗПП.

Сходно изложеном, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Тужени није успео у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка. Због тога је његов захтев за накнаду тих трошкова одбијен и применом чланова 153. став 1. и 165. став 1. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић