Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужени су благовремено поднели одговор на ревизију.

Врховни касациони суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020 у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом оцењен је неоснованим главни тужбени захтев за утврђење ништавости наследничке изјаве пок. ГГ. Ова одлука је образложена и у битном је заснована на утврђеној чињеници да је спорна наследничка изјава сачињена у складу са чланом 118. Закона о ванпарничном поступку, по чијим одредбама је пред судом расправљена заоставштина пок. ДД, а што искључује примену одредби чл. 88. и 89. Закона о јавном бележништву. Евентуални тужбени захтев за поништај спорне наследничке изјаве оцењен је неоснованим из разлога што такав захтев према члану 214. став 4. Закона о наслеђивању може поставити лице које је дало наследничку изјаву, што у конкретној ситуацији није случај. Последично је оцењен неоснованим и захтев за утврђење да је пок. ГГ законски наследник пок. ДД на 1/3 идеалног дела његове заоставштине.

Врховни касациони суд је оценио да су нижестепени судови, према чињеницама утврђеним у поступку, о тужбеном захтеву одлучили применом материјалног права, на начин којим се не одступа од судске праксе. Тужиља уз ревизију није доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињенично - правној ситуацији.

Разлог ревизије је позивање на погрешну примену материјалног права, што није довољан основ за одлучивање о посебној ревизији. Погрешна примена материјалног права представља законски разлог за изјављивање посебне ревизије искључиво уколико због погрешне примене материјалног права у другостепеној одлуци постоји потреба да се размотре правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и потребе новог тумачења права, за шта у конкретном случају нису испуњени услови. Како су нижестепене пресуде донете у складу са усаглашеном судском праксом ни прихватање одлучивања о ревизији тужиље као о изузетно дозвољеној не би утицало на друкчији исход спора.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 03.02.2018. године, у којој је као вредност предмета спора наведен износ од 400.000,00 динара, што на дан подношења тужбе, према средњем курсу Народне банке Србије, представља динарску противвредност 3.369,16 евра (1 евро=118,7241 динара).

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан поношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Туженима не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, због чега је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић