Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Правноснажном пресудом, применом материјалног права из одредбе члана 22. став 1. тачка 3. Закона о наслеђивању, утврђено да тужена нема право законског наслеђивања на заоставштини оставиоца сада пок. супруга ВВ, оца тужиље. Отац тужиље и тужена, иако венчани 2010. године, никада нису успоставили заједницу живота, већ је тужена од закључења брака живела у ..., а отац тужиље у Француској. Заједница живота није успостављена ни након што се отац тужиље вратио из Француске и срео са туженом у ... крајем 2014. године, јер је он најпре живео у кући својих рођака, а потом од почетка 2016. године у стану сведока ГГ, медицинске сестре коју је плаћала тужиља, све до марта 2018. године, када је смештен у стационар ДЗ у ..., где је након покретања поступка лишења пословне способности боравио све до три месеца пред смрт, када га је тужена извела из стационара, а преминуо је ...2018. године. Следом наведеног, брак између оца тужиље и тужене није закључен у циљу остваривања заједнице живота супружника, што се може приписати туженој у кривицу, јер је од стране тужене, која је била упозната са тешким здравственим стањем сада пок. ВВ, изостала подршка, помоћ и брига, а о њему су све до смрти водила бригу трећа лица којима он тужену као своју супругу није ни помињао.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин пресуђења, Врховни суд је оценио да је другостепена одлука у складу са праксом ревизијског суда и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима странака, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом, због чега нема услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Тужена није уз ревизију доставила правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања.

Из наведених разлога, нису испуњени услови да се у овој парници дозволи одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је Врховни суд применом члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5., у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1.и 3.).

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 02.04.2019. године, у којој је као вредност предмета наведен износ од 10.000,00 динара.

Како у конкретном случају вредност предмета спора правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Тужиљи не припада право на накнаду трошкова ревизијског поступка, јер састав одговора на ревизију није била нужна радња за одлучивање у ревизијском поступку, па је применом члана 165. ЗПП одлучено као у ставу трећем изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић