Врховни касациони суд налази да су у конкретном случају испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље прописани чланом 404. ЗПП, имајући у виду да је исказано правно схватање у нижестепеним одлукама по питању савесности државине различито од постојеће судске праксе, на шта указују и наводи ревизије, услед чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. ЗПП, па је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, парничне странке су суседи. Тужиља је 2004. године са супругом купила кућу са гаражом, шупом и баштом уз кућу тужене. Приликом изласка геометра ради премера парцеле уочена су неслагања између фактичког и правног стања, поводом чега је покренута парница окончана правноснажном пресудом Основног суда у Зрењанину П 1764/15 од 15.03.2016. године којом је обавезана тужена да тужиљи преда у посед на слободно располагање заузети део катастарске парцеле .. њива „ВВ“ уписана у ЛН .. КО ... и то у делу који се налази непосредно уз парцелу тужене праволинијског троугла укупне површине 131м2. Посед предметног дела парцеле тужена је предала тужиљи дана 15.04.2016. године, по пријему првостепене пресуде. Наиме, тужиљи је том приликом, на њен захтев предата чиста земља и претходно је повађено 5 стабала дуња, док је бетонска стаза на том спорном делу парцеле полупана. Тужба у овој правној ствари поднета је 30.10.2017. године са захтевом да тужена исплати тужиљи по основу неоснованог коришћења заузетог дела парцеле тужиље .. њива „ВВ“ уписана у ЛН .. КО ... висину постигнутих користи у периоду од 10 година уназад.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев налазећи да је тужена у утуженом периоду била савестан држалац у смислу члана 72. став 2. Закона о основама својинскоправних односа, јер је све до доношења правноснажне судске одлуке Основног суда у Зрењанину П 1764/15 од 15.03.2016. године била у уверењу да је спорни део парцеле њен, па како је заузети део парцеле предала у посед тужиљи 15.04.2016. године, након пријема те пресуде, а пре подношења тужбе у овој правној ствари, то није дужна платити накнаду за њено коришћење сагласно члану 38. став 2. Закона о основама својинскоправних односа.

Врховни касациони суд налази да се основано ревизијом указује да је побијана одлука донета уз погрешну примену материјалног права.

Наиме, чланом 72. став 2. и 3. Закона о основама својинскоправних односа (ЗОСПО) прописано је да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова и да се савесност државине претпоставља, док чланом 38. став 2. истог Закона да савесни држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари нити одговара за погоршање и пропаст ствари које су настали за време њеног савесног држања. Чланом 39. став 7. ЗОСПО прописано је да савестан држалац постаје несавестан од тренутка када му је тужба достављена али власник може доказивати да је савестан држалац постао несавестан и пре достављања тужбе.

Дакле, у смислу цитираних законских одредаба, произлази да је претпоствака савесности државине оборена самим истицањем захтева власника према држаоцу у смислу члану 39. став 7. ЗОСПО, али и пре тога уколико власник то докаже, па су нижестепени судови приликом оцене квалитета савесности државине тужене у смислу члана 72. став 2. ЗОСПО пренебрегли утврђење околности да је тужена у сваком случају постала несавесни држалац у погледу употребе заузетог дела парцеле тужиље од истицања (достављања) захтева тужиље према туженој за предају у државину у парници која је вођена и окончана пред Основним судом у Зрењанину.

С тим у вези, у конкретном није могло бити места за примену члана 38. став 2. ЗОСПО, већ члана 39. став 2. ЗОСПО који прописује да је несавестан држалац дужан (власнику) да надокнади вредност убраних плодова које је потрошио, отуђио или уништио, као и вредност плодова које је пропустио да убере. Код таквог стања закључак нижестепених судова да тужиља нема право на накнаду користи које је тужена имала услед коришћења дела парцеле тужиље у утуженом периоду заснован је на погрешној примени материјалног права што је имало за последицу да је изостало утврђење висине постигнутих користи (вредности плодова) тужене по наведеном основу, због чега су нижестепене пресуде морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку, полазећи од примедби изражених у овом решењу, првостепени суд ће потпуно утврдити чињенично стање од кога зависи правилна примена материјалног права у погледу вредности плодова које су стечене коришћењем тужиљине непокретности од стране тужене као несавесног држаоца у утуженом периоду и поновно одлучити о тужбеном захтеву, имајућу посебно у види да је захтев из члана 39. став 2. ЗОСПО, који је предмет ове парнице, облигационоправне природе и има се расправити по правилима стицања без основа, односно употребе туђе ствари у своју корист из члана 219. ЗОО, док моменат у ком је државина тужене постала несавесна треба расправити применом правила прописаних чланом 39. став 7. ЗОСПО.

На основу изложеног, одлучено је као у ставу другом изреке, применом члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа - судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић