Имајући у виду различиту праксу у идентичним правним и чињеничним споровима израженим у пресудама које је ревидент доставио уз ревизију, Врховни суд налази да у конкретном случају постоји потреба одлучивања о посебној ревизији, ради уједначавања судске праксе, чиме су испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, па је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. ЗПП, Врховни суд је оценио да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 1992/21 од 25.05.2021. године, усвојен је приговор подносиоца, овде тужиоца и утврђено да му је повређено право на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Београду Ст 59/10 и наложено стечајним органима да у року од четири месеца од дана пријема решења предузму неопходне мере и радње, у циљу уновчења неспорне имовине стечајног дужника, а стечајном судији да у року од 30 дана извести председника суда које конкретне мере су предузете. Тужиоцу је као ... и бившем раднику „Југобанке“ АД Београд, решењем Трговинског суда у Београду Ст 22/02 од 22.05.2003. године признато потраживање од 6.567,98 динара на име неисплаћене зараде. Стечајни поступак над стечајним дужником отворен је решењем Трговинског суда од 03.01.2022. године и даље је у току. У досадашњем стечајном поступку је било четири уновчења стечајне масе и тужиоцу је исплаћено 363,00 динара, а за остале три исплате тужилац није доставио инструкције за плаћање на текући рачун. Потраживање стечајног повериоца, овде тужиоца на дан 31.10.2022. године износи 18.565,98 динара, на име главног дуга 6.567,98 динара и на име камате 11.998,00 динара. Према извештају повереника стечајног управника од 05.07.2001. године не постоји државни, нити друштвени капитал што произилази из достављеног прилога – списка акционара са учешћем преко 51% у укупној вредности акцијског капитала. Тужилац својим понашањем није допринео дужини трајања наведеног стечајног поступка, али је допринео неисплати тачно одређеног износа за још три вршене исплате по решењима о делимичној деоби стечајне масе стечајног дужника у поступку стечаја, јер није доставио инструкције за плаћање на текући рачун.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање нижестепени судови су одбили тужбени захтев јер тужилац није доказао да је стечајни дужник у предмету Привредног суда у Београду СТ 59/10 привредно друштво у моменту настанка потраживања тужиоца пословало са већинским друштвеним, односно државним капиталом, услед чега не постоји узрочно-последична веза између радњи тужене и штете коју тужилац трпи и применом члана 31. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року у вези члана 154, 155 и 172. Закона о облигационим односима одлучили као у изреци.

Основано се у ревизији тужиоца указује да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Изложено становиште нижестепених судова да тужена у конкретном случају није објективно одговорна за имовинску штету због повреде права на суђење у разумном року и да не постоји узрочно – последична веза између рада органа тужене и настале штете тужиоцу јер из извештаја стечајног повереника стечајног управника на дан 05.07.2001. године не постоји државни, односно друштвени капитал, као и да је тужилац својим понашањем допринео неисплати тачно одређеног износа за још три вршене исплате по решењима о делимичној деоби стечајне масе стечајног дужника, за сада се не може прихватити.

Одредбом члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року, прописано је да странка може да поднесе тужбу против Републике Србије за накнаду имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у року од годину дана од када је стекла право на правично задовољење (став 1.), одговорност Републике Србије за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року је објективна (став 3.).

Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без његове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. У погледу извршних дужника који не спадају у напред наведену категорију, већ се ради о физичким лицима или правним лицима која нису основана на бази друштвеног или државног капитала, свакако је нужно утврђивати узрочно-последичну везу између повреде права на суђење у разумном року и ненаплаћеног потраживања, те утврђивати да је управо искључиви разлог немогућности наплате тих потраживања неадекватно поступање суда. Нужно је доказати да је дужник у тренутку покретања поступка за наплату имао довољно новчаних средстава у имовини и да је поштујући редослед исплате могао да се наплати да је суд ефикасно поступао и предузимао делотворне радње у циљу наплате прописане одговарајућим Законом о извршењу (закључак усвојен на седнци Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, допуњен на седници од 27.09.2019. године).

Дакле, тужена је објективно одговорна за штету коју је тужилац, као запослен у привредном друштву са већинским друштвеним или државним капиталом, без своје кривице претрпео тако што није наплатио своје новчано потраживање из радног односа, под условом да је правноснажним решењем утврђено да је у том поступку повређено право на суђење у разумном року. У конкретном случају, утврђеном повредом права на суђење у разумном року тужилац је стекао право да захтева од тужене накнаду материјалне штете у висини ненаплаћеног потраживања и поднео је тужбу за накнаду те штете. Свако новчано потраживање досуђено правноснажном судском одлуком улази у имовину повериоца, па неспровођење извршења судске одлуке којом је то потраживање досуђено представља повреду права на мирно уживање имовине зајемчено у члану 58. став 1. Устава Републике Србије. С тим у вези, битна чињеница за одговорност тужене је и структура капитала извршног дужника у тренутку настанка потраживања, односно да се ради о предузећу са већинским друштвеним, односно државним капиталом.

По оцени Врховног суда због погрешне примене материјалног права од стране нижестепених судова чињенично стање је остало непотпуно утврђено. Наиме, за постојање објективне одговорности државе за накнаду штете изазване повредом права на суђење у разумном року, битна чињеница је да је у време настанка потраживања из радног односа стечајни дужник било предузеће са већинским друштвеним или државним капиталом. Међутим, та чињеница није на правилан начин утврђена од стране нижестепених судова.

Наиме, за сада се не може прихватити закључак нижестепених судова да на дан 05.07.2001. године стечајни дужник није пословао са већинским државним, односно друштвеним капиталом. Наиме, према извештају повереника стечајног управника од 31.10.2022. године, стечајни дужник је од 2001. године пословао као привредни субјект са већинским друштвеним, односно државним капиталом. Одлуком Савета Агенције Савезне Републике Југославије за осигурање депозита и санацију банака од 05.07.2001. године проглашене су неважећим све до тада емитоване акције означене банке, чиме су престала сва права њених акционара. Истог дана, Агенција је донела и одлуку о емитовању акција банке на име иницијалног улога Агенције, ради покретања поступка санације банака, које ће Агенција откупити у целости одмах по њиховом емитовању, а у структури основног капитала у Југобанци а.д. Београд у стечају постоји само акцијски капитал Агенције за осигурање депозита, не постоји државни нити друштвени капитал. Универзални правни сукцесор те Агенције је Агенција за осигурање депозита основана Законом о агенцији за осигурање депозита дана 25.07.20025. године („Службени гласник РС број 14 од 04.02.2015. године и 25.05.2017. године). Агенција представља самостални правни субјект и функционално је независна од било ког државног органа.

Осим тога, у конкретном случају није утврђено и да ли би приликом уновчења имовине стечајног дужника по још три решења о делимичној деоби била извршена исплата у износу признатог потраживања.

У поновном поступку првостепени суд ће, имајући у виду примедбе из овог решења потпуно и правилно утврдити чињенично стање од значаја за правилну примену материјалног права и имајући у виду извештај повереника стечајног управника од 31.10.2022. године на несумњив начин утврдити структуру капитала, тј. власничку структуру предузећа стечајног дужника у тренутку настанка предметног потраживања и да ли је тада дужник имао већински друштвени или државни капитал, а ради правилне оцене о одговорности тужене за насталу штету тужиоцу, те утврдити да ли би приликом уновчења имовине стечајног дужника по још три решења о делимичној деоби била извршена исплата у износу признатог потраживања, а на шта је претходно указано.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка, јер иста зависи од коначног исхода парнице.

Из изнетих разлога, одлучено је као у ставу другом изреке решења, применом члана 416. став 2. ЗПП.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић