.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 3042/2019
25.10.2019. година
Београд
Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Зоране Делибашић, Бранислава Босиљковића, Божидара Вујичића и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиљe АА, рођене ..., из села ..., чији је пуномоћник Ружица Филиповић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије – Високи савет судства – Основни суд у Врању, коју заступа Државно правобранилаштво – Одељење у Лесковцу, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3007/18 од 28.02.2019. године, у седници већа одржаној дана 25.10.2019. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о посебној ревизији тужене изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3007/18 од 28.02.2019. године.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3007/18 од 28.02.2019. године.
ОДБИЈА СЕ захтев тужене за накнаду трошкова поступка по ревизији.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Врању Прр1.бр. 211/18 од 18.04.2018. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиљи исплати на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у предмету Основног суда у Врању И.бр.3249/10, и то новчане износе наведене под тачкама 1, 2. и 3. у овом ставу изреке, са законском затезном каматом на сваки новчани износ досуђен тачкама 1. и 2. почев од означених датума па до исплате, све у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиљи надокнади трошкове парничног поступка у износу од 13.500,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке па до исплате, у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде.
Пресудом Вишег суда у Врању Гж 3007/18 од 28.02.2019. године, ставом првим изреке, делимично је одбијена као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Врању Прр1.бр. 211/18 од 18.04.2018. године у ставу првом изреке у погледу износа од 579,96 евра, као и у погледу трошкова парничног поступка у износу од 14.450,00 динара са законском затезном каматом и трошкова извршног поступка у износу од 7.500,00 динара и у ставу другом изреке. Ставом другим изреке, преиначена је ожалбена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је обавезана тужена да тужиљи на досуђени износ од 579,96 евра плати камату коју одређује Европска централна банка почев од 18.04.2018. године до исплате, у динарској противвредности по средњем курсу НБС на дан исплате. Ставом трећим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП), изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.
Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).
Побијана пресуда усклађена је са правним ставовима о одговорности државе за обавезе предузећа са већинским друштвеним (државним) капиталом и рад њених органа који су дужни да предузму све неопходне мере ради извршења правноснажне судске одлуке, као и обавези да у случају неизвршења у разумном року надокнади штету у висини новчаног потраживања досуђеног извршном пресудом заједно са парничним трошковима и трошковима извршног поступка, израженим у пракси Европског суда за људска права (пресуде у предмету Маринковић и др. против Србије; предмету Качапор и др. против Србије и другим) и пракси Уставног суда ( одлуке Уж 7547/2015 од 26.10.2017. године; Уж 3742/2015 од 26.10.2017. године и друге).
Стога, без обзира на судске одлуке приложене уз ревизију, по оцени Врховног касационог суда, не постоји потреба да се одлучује о посебној ревизији тужене ради уједначавања судске праксе.
Такође, нема места одлучивању о посебној ревизији ни ради новог тумачења права – одредбе члана 31. Закона о заштити права на суђење у разумном року о објективној одговорности тужене државе за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року, чланова 155. и 172. став 1. Закона о облигационим односима о умањењу имовине (обичној штети) и одговорности тужене за незаконит и неправилан рад њених органа, те одредби члана 1. протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и члана 58. Устава Републике Србије којима је сваком гарантовано право на имовину.
Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке.
Побијаном другостепеном пресудом правноснажно је окончан поступак у спору мале вредности из члана 468. став 1. ЗПП. Према члану 479. став 6. истог закона, против одлуке другостепеног суда (у поступку у спору мале вредности) ревизија није дозвољена.
Имајући изложено у виду, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.
Одлука о захтеву тужене за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом чланова 153. став 1. и 165. став 1. ЗПП. Тужена није успела у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка.
Председник већа - судија
Бранислава Апостоловић,с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић
