Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Бранислава Босиљковића, Божидара Вујичића, Илије Зиндовића и Весне Поповић, чланова већа, у парници тужиље АА из с. ... Село, чији је пуномоћник Ружица Филиповић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Високог савета судства, Основног суда у Врању, коју заступа Државно правобранилаштво, Одељење у Лесковцу, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3688/18 од 29.03.2019. године, на седници одржаној 05.09.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене, изјављеној против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3688/18 од 29.03.2019. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Вишег суда у Врању Гж 3688/18 од 29.03.2019. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врању Прр1 27/18 од 23.04.2018. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиљи исплати на име новчаног обештећења за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року у предмету Општинског, сада Основног суда у Врању И 973/17 (ранији број И 655/05) и тo: а) по основу разлике зараде и накнаде зараде од 01.09.2001. године до 30.11.2001. године, износ од 6.459,73 динара, као и за период од 21.10.2002. године до 27.01.2001. године, износ од 13.654,48 динара, б) на име регреса за 2001. годину износ од 10.150,45 динара, и регреса за 2002. годину у износу од 15.334,20 динара, а на све напред означене износе са законском затезном каматом почев од 01.10.2003. године до коначне исплате, в) на име трошкова парничног поступка износ од 15.307,84 динара, са законском затезном каматом почев од 18.12.2003. године до коначне исплате, г) на име трошкова извршног поступка износ од 2.160,00 динара са законском затезном каматом почев од 23.04.2018. године као дана пресуђења, док је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиље за већи износ од досуђеног износа у ставу првом изреке пресуде на име трошкова извршног поступка, па до траженог износа од 4.980,00 динара, односно за износ од 2.820,00 динара са законском затезном каматом, као и за законску затезну камату на досуђени износ трошкова извршног поступка од 2.160,00 динара почев од 05.05.2005. године до 22.04.2018. године. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова поступка плати износ од 13.500,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности пресуде до коначне исплате.

Пресудом Вишег суда у Врању Гж 3688/18 од 29.03.2019. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда у усвајајућем делу става првог изреке и у ставу другом изреке. Ставом другим изреке, одбијени су, као неосновани, захтеви странака за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против другостепене пресуде, заступник тужене је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији тужене као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11, 55/14). Наиме, нема разлога који указују на потребу разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права. Решењима Апелационог суда у Нишу на која се у ревизији позива, укинуте су првостепене пресуде због битних повреда одредаба парничног поступка. Решења Вишег суда у Лесковцу, на која се ревизијом указује, не односе се на исти чињенични и правни основ као побијано решење, с обзиром да се односе на повреде права на суђење у разумном року у стечајним поступцима. Сентенца из решења Врховног касационог суда Ржг 1071/2015, на коју ревизија указује, односи се на накнаду материјалне штете по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, према тада важећим одредбама Закона о уређењу судова, а не на накнаду материјалне штете у парничном поступку, која је досуђена применом Закона о заштити права на суђење у разумном року и то у ситуацији када је утврђена повреда права на суђење у разумном року у извршном предмету у коме је извршни дужник друштвено правно лице, као у конкретном случају. Зато је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Наиме, одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужбом поднетом 15.01.2018. године тужилац је тражио накнаду материјалне штете у укупном износу од 34.078,02 динара са припадајућом законском затезном каматом што је и вредност побијаног дела правноснажне пресуде.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору, у коме побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.

На основу члана 413. у вези члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бисерка Живановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић