
Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 3264/2020
16.09.2020. година
Београд
Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Весне Поповић, председника већа, Зоране Делибашић, Гордане Комненић, Божидара Вујичића и Бисерке Живановић чланова већа, у правној ствари тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Милунка Арсић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије, Министарства правде, Привредни суд у Чачку, коју заступа Државно правобранилаштво, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гжрр 20/20 од 23.01.2020. године, у седници одржаној 16.09.2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији тужене изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гжрр 20/20 од 23.01.2020. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужене изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гжрр 20/20 од 23.01.2020. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Чачку Прр1 369/19 од 04.10.2019. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у предмету Привредног суда у Чачку Ст. 42/10 (Ст. 12/17) исплати потраживање из радног односа у износу од 862.276.41 динара са законском затезном каматом почев од 08.07.2019. године до исплате, на рачун буџетских средстава РС опредељених покрићу текућих расхода Привредног суда у Чачку, осим расхода за запослене и текуће одржавање објекта и опреме. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев у делу у ком је тражено да се обавеже тужена да тужиоцу на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у предемту Привредног суда у Чачку Ст. 42/10 (Ст. 12/17) на досуђени износ исплати и законску затезну камату почев од 10.05.2010. године до 07.07.2019. године. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 30.000,00 динара.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гжрр 20/20 од 23.01.2020. године, жалба тужене је одбијена и првостепена пресуда је потврђена у ставу првом и у ставу трећем изреке.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном на основу члана 404. ЗПП.
Према члану 404. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14 и 87/18), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Према ставу 2. истог члана, о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.
Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиље за новчано обештећење због повреде права на суђење у разумном року. Побијана пресуда усклађена је са правним ставовима о одговорности државе за обавезе предузећа са већинским друштвеним (државним) капиталом и рад њених органа који су дужни да предузму све неопходне мере ради извршења правноснажне судске одлуке, као и обавези да у случају неизвршења у разумном року надокнади штету у висини новчаног потраживања досуђеног извршном пресудом заједно са парничним трошковима и трошковима извршног поступка, израженим у пракси Европског суда за људска права (пресуде у предмету Маринковић и други против Србије; предмету Качапор и други против Србије и другим) и пракси Уставног суда (одлуке Уж 7547/2015 од 26.10.2017. године; Уж 3742/2015 од 26.10.2017. године и друге).
Имајући наведено у виду, Врховни касациони суд налази да у овом предмету нису испуњени услови, из члана 404. став 1. ЗПП, за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер не постоји потреба за одлучивање о ревизији ради новог тумачења права, разматрања правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни ради уједначавања судске праксе, на основу чега је и одлучено као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.
Чланом 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба у овој правној ствари, поднета је 08.07.2019. године, а вредност предмета спора побијаног дела је 862.276.41 динара, што према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља износ испод 40.000 евра.
С обзиром на то да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, а побијана вредност предмета спора не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.
На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа - судија
Весна Поповић, с.р.
За тачност отправка
Управитељ писарнице
Марина Антонић