Против правноснажне другостепене пресуде, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући побијану пресуду на основу чл. 408. и 403. став 2. тачка 2. ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 87/18) Врховни касациони суд је нашао да је тужиочева ревизија неоснована.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју овај суд пази по службеној дужности, а повреда поступка на коју ревизија указује (противуречности у другостепеној пресуди) није разлог за изјављивање ревизије по члану 407. ЗПП, као ни погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање.

Према утврђеном чињеничном стању, одлуком СО Лесковац, Секретаријата за грађевинске и комунално-стамбене послове од 22.09.2000. године додељен је тужиоцу једноипособан стан на локацији „зграда код ...“, стан број ... површине 50м² у ... на неодређено време по правном основу – закупу стана са обавезом тужиоца да уплати 1/3 од грађевинске вредности стана из ове одлуке, као и са тим да ће се међусобни однос између тужиоца и јавног предузећа за стамбене услуге регулисати уговором по пријему одлуке. Одлуком Комисије за доделу станова на коришћење од 27.09.2001. године, поништена је одлука Комисије од 22.09.2000. године којом је тужиоцу додељен једноипособан стан и иста стављена ван снаге. Против те одлуке тужилац је уложио жалбу Извршном одбору СО Лесковац који је одлуком од 08.02.2002. године исту одбио као неосновану након чега је тужилац покренуо управни спор. Решењем Окружног суда у Врању од 28.02.2003. године одбачена је тужиочева тужба изјављена против решења Извршног одбора СО Лесковац, а против те одлуке тужилац је уложио захтев за ванредно преиспитивање Врховном суду који је одлуком од 07.04.2005. године укинуо побијано решење Окружног суда у Врању и предмет вратио истом суду на поновни поступак и одлучивање. Одлуком Окружног суда у Врању од 26.06.2006. године поништено је решење Извршног одбора СО Лесковац од 08.02.2002. године са налогом да се у поновном поступку одлучи о тужиочевој жалби. Градско веће Града Лесковца, које је правни следбеник Извршног одбора СО Лесковац, након тога није поново одлучило о жалби тужиоца. Тужилац је 29.04.2011. године поднео захтев Јавном предузећу „Дом“ Лесковац за закључење уговора о закупу стана на неодређено време, а по том захтеву није одлучено.

Код наведеног чињеничног стања, првостепени суд налази да тужилац има основ за коришћење стана и да је то одлука о додели истог од 22.09.2000. године која производи правно дејство без обзира што је касније поништена одлуком Комисије од 27.09.2001. године и то због тога што нова одлука Комисије није правноснажна. Због тога је првостепени суд усвојио тужбени захтев. Међутим, по мишљењу другостепеног суда тужилац не поседује правни основ за коришћење стана, с обзиром да је одлука о додели истог поништена. То што у даљем току поступка није још увек одлучено о тужиочевој жалби на решење о поништају одлуке о додели стана је само разлог да тужилац користи правна средства која су прописана Законом о управним споровима (тужба због ћутања администрације) али то није доказ да тужилац поседује основ за коришћење стана, па је због тога другостепени суд преиначио првостепену пресуду и тужиочев тужбени захтев одбио.

Правилно је закључио другостепени суд да тужилац у конкретном случају не поседује правни основ за коришћење стана, с обзиром да је одлука којом му је стан додељен поништена од стране првостепеног органа, односно Комисије која је донела и претходно решење. Као основ за поништај претходне одлуке наводи се одредба члана 7. Закона о становању односно чињеница да није дошло до закључења уговора о коришћењу предметног стана. Не улазећи у правилност наведеног решења, јер то није овлашћење овог суда, чињеница је да је исто донето по правилима управног поступка. Према одредби члана 259. став 1. Закона о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ'' бр. 33/97, 31/01), који се примењивао у време када је поништена ранија одлука, је прописано да поништајем решења и оглашавањем решења ништавим поништавају се и правне последице које то решење произвело. То значи да последице које је претходно решење произвело у смислу доделе стана тужиоцу су престале, оне више не постоје, стање се враћа у време претходног одлучивања, те то значи да претходна одлука о додели стана више не производи правно дејство, а како је то правилно закључио и другостепени суд. Чињеницом да тужилац не поседује одлуку о додели стана, да се није ни уселио у стан, нити закључио уговор о коришћењу стана доказује да тужилац неосновано потражује у овом поступку да се утврди да му је стан додељен те да се обавеже тужени на предају наведеног стана.

Када се има у виду све наведено, нису прихватљиви наводи из ревизије у којима се инсистира на постојању одлуке о додели стана, те да одлука којом је претходна о додели поништена није правноснажна.

С обзиром да се ни осталим наводима у ревизији не доводи у сумњу правилност другостепене одлуке, то је и одлучено као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић