Против правноснажног решења о трошковима поступка садржаног у другостепеној пресуди, тужиља је изјавила ревизију, због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Ревизију изјављује с позивом на члан 404. став 1. ЗПП, због потребе уједначавања судске праксе.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 55/14) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Одлучујући о посебној ревизији на основу члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да су испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, због потребе тумачења права, масовности ове врсте спорова и различитог пресуђења у погледу накнаде трошкова парничног поступка због чега је нужно уједначавање судске праксе.

Тужиља је била корисник новчане накнаде за случај незапослености на основу решења тужене од 08.10.2013. године која је пресудом Основног суда у Прокупљу П 4417/15 од 12.01.2016. године обавезана да тужиљи на име мање исплаћене новчане накнаде за случај незапослености исплати износе ближе наведене у поменутој пресуди са законском затезном каматом. Међутим како за досуђене износе мање исплаћене новчане накнаде тужена није извршила уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, тужиља трпи штету због чега је поднела тужбу суду. Пошто је успела у спору првостепени суд је тужиљи досудио трошкове поступка и то на име састава тужбе од стране пуномоћника 6.000,00 динара, на име заступања на два одржана рочишта у износу од по 7.500,00 динара, што све укупно износи 21.000,00 динара, одмерене с обзиром на вредност спора и АТ важећу у време доношења судске одлуке (тужиљу је заступао адвокат).

Супротно другостепени суд је закључио да иако је тужиља усплела у парници у којој је потраживала новчану накнаду, имала је могућност да потражује доприносе за ПИО, и да је приликом одлучивања о трошковима поступка суд требало да узме у обзир само потребне трошкове поступка, због чега је преиначио првостепену пресуду у том делу тако да свака странка сноси своје трошкове.

На тако утврђено чињенично стање неправилно су примењена правила трошкова поступка.

Правичност је врхунски критеријум (и идеја) и прожима целокупно право. У пресуђењу може да се примени када закон упућује на његову примену или изузетно када се ради о правној празнини.

У конкретном случају правне празнине нема, па се у имовинскоправним споровима одлука о трошковима не доноси по основу правичности. Само у породичним односима суд води рачуна о „разлозима правичности“ приликом одлучивања о трошковима (члан 207. Породичног закона), што овде није случај јер се ради о имовинском спору, а не породичном.

По правилу странка која изгуби спор дужна је да противној странци накнади парничне трошкове. Она има право да јој се накнаде нужни и потребни трошкови да би се постигла заштита, при чему суд цени све околности (члан 154. ЗПП).

У овом случају тужена је изгубила спор и правилно је од стране првостепеног суда обавезана да противној странци накнади трошкове. У току поступка тужена није истицала да тужиља има код истог суда више парница са истоврсним чињеничним стањем и правним основом. Једино у том случају би првостепени суд био овлашћен да евентуално и поред успеха у текућој парници одбије захтев за накнаду трошкова, јер тужиља би у случају такозваног „цепања потраживања“ злоупотребљавала право и поступила супротно начелу савесности и поштења из члана 9. ЗПП у вези члана 12. ЗОО.

Несавесно поступа она странка ако из истог чињеничног стања и по истом правном основу потраживање раздваја на више делова и тиме другој странци свесно проузрокује неразумно високе трошкове. Али као што је истакнуто, тужена није истакла приговор да тужиља води више спорова ради наплате накнаде односно да је у поступку у којем је потраживала новчану накнаду за случај незапослности могла да потражује и доприносе за ПИО и да поступа несавесно, односно врши злоупотребу права, па одбијање захтева за накнаду трошкова или евентуално смањење из истакнутих разлога у овој парници није могуће.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Тужена је обавезана да тужиљи накнади трошкове ревизијског поступка у висини од 12.000,00 динара, који обухватају трошкове за састав ревизије од стране адвоката у износу од 12.000,00 динара на основу Тарифног броја 13 Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Службени гласник РС“ бр. 121/12).

Председник већа-судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић