Против правноснажне пресуде донете у другом степену, одлуке садржане у другом ставу изреке, тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чиењничног стања и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 41. став 4. Закона о забрани дискриминације и члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 125/04 и 111/09-ЗПП) који се у овом поступку примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 72/11), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија туженог основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Нису основани наводи туженог о учињеној битној повреди одредаба парничног поступка из тачке 10. става 2. наведене одредбе (у ревизији погрешно означена као битна повреда парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 10. важећег Закона о парничном поступку). Између ове парнице, у којој је тужено правно лице - Пољопривредни факултет Универзитета у Београду и правноснажно окончане парнице у предмету Вишег суда у Београду П 635/14, у којој је тужено физичко лице - ранији декан тог факултета, нема идентитета странака да би постојала правноснажно пресуђена ствар у смислу члана 346. став 2. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог до 29.09.2005. године. Радни однос тужиоца престао је на основу споразума странака. По налогу тадашњег декана туженог од 25.05.2006. године, издатог радницима запосленим на радном месту ..., тужиоцу није дозвољен улазак у зграду факултета без претходне сагласности декана или неког од продекана. Тужиоцу је улазак у зграду забрањен и одлуком декана туженог од 27.02.2009. године. Због тога је, све до 2011. године, само за тужиоца вођена евиденција о уласку у зграду - када је и са ким ушао у зграду, односно када је зграду напустио. По престанку радног односа тужилац је више пута долазио у зграду факултета, испред зграде организовао протесте и постављао летке и памфлете увредљиве садржине по одређене запослене код туженог. Више пута је, на позив запослених код туженог, интервенисала и полиција. Тужилац је водио и неколико поступака против запослених на факултету.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је тужени дискриминаторски поступао према тужиоцу, што је у супротности са чланом 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, члану 21. Устава Републике Србије и члану 17. став 2. Закона о забрани дискриминације. Због тога су судови закључили да тужилац има право и на накнаду нематеријалне штете чију висину је другостепени суд, применом члана 200. Закона о облигационим односима, снизио са износа од 100.000,00 динара, који је досуђен првостепеном пресудом, на износ од 60.000,00 динара.

По оцени Врховног касационог суда, основано се изјављеном ревизијом указује на погрешну примену материјалног права, због чега чињенично стање није у потпуности и правилно утврђено.

Забрана дискриминације представља једно од основних начела Устава Републике Србије. Чланом 21. Устава утврђено је да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (став 2) и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3). У члану 1. Протокола 12. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода утврђена је општа забрана дискриминације у остваривању сваког права које предвиђа закон, тако што је прописано да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу, као нпр. по раси, боји коже, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности са националним мањинама, имовини, рођењу или другом статусу (став 1), те да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима који су поменути у ставу 1. (став 2).

Појам дискриминације и дисккриминаторског поступања садржан је у члану 2. став 1. тачка 1. Закона о забрани дискриминације. Према тој одредби, под наведеним појмовима подразумева се свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства) у односу на лица или групе лица, као и на чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а која се заснива на раси, боји коже, прецима, држављанству, националној припадности или етничком пореклу, језику, верским или политичким убеђењима, полу, родном идентитету, сексуалној оријентацији, имовном стању, рођењу, генетским особеностима, здравственом стању, инвалидитету, брачном и породичном статусу, осуђиваности, старосном добу, изгледу, чланству у политичким, синдикалним и другим организацијама и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима.

Нижестепени судови су одлуку у овом спору донели на основу означених одредби Устава и Протокола 12. уз Европску конвенцију, али и применом члана 17. став 2. Закона о забрани дискриминације којим је прописано да свако има право на једнак приступ објектима у јавној употреби (објекти у којима се налазе седишта органа јавне власти, објекти у области образовања, здравства, социјалне заштите, културе, спорта, туризма, објекти који се користе за заштиту животне средине, заштиту од елементарних непогода и слично), као и јавним површинама (паркови, тргови, улице, пешачки прелази и друге јавне саобраћајнице и сл.) у складу са законом.

Међутим, за примену наведене законске одредбе би било нужно утрдити да ли је тужилац, забраном уласка у зграду туженог факултета био стављен у неповољнији положај, односно дискриминисан по основу неког од његових личних својстава, јер је у суштини појма дискриминације и дискриминаторског поступања прављења разлике или неједнако поступање засновано на неком од личних својстава дискриминисаног лица.

Из тог разлога, нижестепене пресуде су морале бити укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење ради утврђења наведене битне чињенице - личног својства тужиоца, као основа за неједнако, односно дискриминаторско поступање туженог у односу на њега.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, као о споредном потраживању које зависи од успеха странака у спору - одлуке о главној ствари.

Сходно изложеном, на основу члана 407. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић