Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1692/21 од 07.04.2021. године, одбијена је као неоснована жалба тужене Републике Србије и потврђена пресуда Вишег суда у Ваљеву П 204/20 од 05.02.2021. године у делу става првог изреке, којим је утврђено да је тужилац искључиви корисник кп .. КО Ваљево, укупне површине 0.02,27 ха, која се састоји од земљишта под зградом и другим објектом у површини од 0.02,15 ха и земљишта уз зграду и други објекат у површини од 0.00,12 ха, као и држалац зграде за коју није позната намена у површини од 215 м2, број зграде 1, постојећој на наведеној кат.парцели, све уписано у ЛН бр. .. КО Ваљево, што су тужени дужни признати и трпети да се тужилац упише у јавним књигама као искључиви држалац и корисник наведених непокретности, као и у ставу другом изреке, у делу у коме је обавезана тужена Република Србија да тужиоцу на име трошкова спора исплати износ од 333.000,00 динара. Ставом другим изреке, укинута је пресуда Вишег суда у Ваљеву П 204/20 од 05.02.2021. године у делу става првог изреке, којим је утврђено да је тужилац власник зграде за коју није позната намена у површини од 215 м2, број зграде 1, постојећој на кп .. КО Ваљево, све уписано у ЛН бр. .. КО Ваљево. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у преосталом делу става другог изреке првостепене пресуде, па је захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже друготужени да му солидарно са првотуженим накнади трошкове поступка у износу од 333.000,00 динара одбијен као неоснован, па је обавезан тужилац да туженом „Delhaize Serbia“ на име трошкова парничног поступка исплати износ од 138.000,00 динара. Ставом четвртим изреке, обавезан је тужилац да првотуженој Републици Србији на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 45.000,00 динара, а друготуженом „Delhaize Serbia“ износ од 90.000,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу изреке под ставом један и три, тужена Република Србија је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права оспоравајући утврђену пасивну легитимацију тужене Републике Србије и трошкове парничног поступка у ставу три изреке другостепене пресуде.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужене Републике Србије није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Ревизијом се указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона парничном поступку, због којих се ревизија не може изјавити према члану 407. став 1. Закона парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, у листу непокретности број .. КО Ваљево уписана је кп бр. .. у површини од 227 м2 и то површина од 215 м2 као градско грађевинско земљиште под зградом и другим објектом и површина од 12 м2 као градско грађевинско земљиште – земљиште уз зграду и други објекат, као и објекат број 1, зграда за коју није позната намена, објекат изграђен без одобрења за изградњу. У наведеном листу непокретности Република Србија је уписана као власник целе парцеле са правом коришћења у корсти туженог „Delhaize Serbia“ док је као држалац објекта на постојећој парцели уписана „Delhaize Serbia“ ДОО Београд. Правни претходник „Delhaize Serbia“, ТАД „Ц Маркет“ је предметни постојећи објекат на кп бр. .. продао Грађевинском предузећу „Греда“ ДОО уговором о купопродаји који је оверен пред Првим општинским судом у Београду Ов. бр. 5609/09 од 05.05.2009. године. Грађевинско предузеће „Греда“ ДОО Ваљево је предметном непокретношћу располагала уговором овереним пред Општинским судом у Ваљеву Ов. бр. 4235/09 од 13.05.2009. године у корист тужиоца. Предмет наведених уговора била је купопродаја пословног простора, а чланом 2. уговора је констатовано да преносом права својине на пословном објекту преноси се и право коришћења на земљишту на коме се објекат налази. Тужилац је поднео захтев за провођење промене по основу уговора о купопродаји Ов. бр. 5609/09 од 05.05.2009. године и Ов. бр. 4235/09 од 13.05.2009. године, али од стране СКН Ваљево овај захтев је одбијен зато што се површина објекта у уговорима о купопродаји (260 м2) не поклапа са површином истог у листу непокретности (215 м2). Друготужени „Delhaize Serbia“ је признао тужбени захтев тужиоца, док је тужена Република Србија оспорила тужбени захтев истичући да није пасивно легитимисана, с обзиром да је предмет спора право коришћења, а не право својине са којим је уписана Република Србија.

На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, с обзиром да тужилац има правни основ за стицање својине у односу на укњиженог корисника парцеле, односно власника објекта – наведене оверене уговоре о купопродаји, а да је неоснован приговор недостатка пасивне легитимације истакнут од стране тужене Републике Србије, јер је иста укњижена као власник парцеле пасивно легитимисана у овој парници у којој се одлучује о праву коришћења те парцеле.

Одлучујући о жалбама тужених, другостепени суд је оценио да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право у делу одлуке којим је утврђено да је тужилац искључиви корисник кп бр. .. КО Ваљево као и држалац зграде за коју није позната намена у површини од 215 м2, број зграде 1, постојећој на наведеној парцели, па је одлучио као у ставу првом изреке своје пресуде. Ставом другим изреке пресуде, Апелациони суд је укинуо првостепену пресуду у делу којим је утврђено да је тужилац власник зграде за коју није позната намена у површини од 215 м2, број зграде 1 на кп бр. .. КО Ваљево, ЛН бр. .. КО Ваљево, јер је у том делу првостепени суд прекорачио тужбени захтев, тиме што је тужиоцу досудио више од оног што је тражио.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног касационог суда, правилно су нижестепени судови закључили да није основан приговор недостатка пасивне легитимације на страни тужене Републике Србије, јер тужена Република Србија као уписани власник предметне кп бр. .. КО Ваљево јесте пасивно легитимисана у овој парници, у којој се одлучује о праву коришћења наведене катастарске парцеле и утврђењу да је тужилац држалац објекта за који није позната намена и објекат изграђен без одобрења за градњу на истој, по основу уговора о купопродаји са туженим „Delhaize Serbia“ ДОО Београд, на кога је уписано право коришћења кп .. КО Ваљево и да је држалац наведеног објекта.

Одредбом члана 211. Закона парничном поступку прописано је да нужно супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјално-правног односа (став 1.); ако сва лица из става 1. овог члана нису обухваћена тужбом као странке, суд ће да одбије тужбени захтев као неоснован (став 2.); о нужном супарничарству суд води рачуна по службеној дужности (став 3.).

У смислу цитиране законске одредбе у тужби за утврђење стварних права на непокретности, на страни туженог морају бити обухваћена сва лица која су у јавним књигама уписана као носиоци стварних права. Реч је о нужним супарничарима према којима се због природе правног односа спор може решити само на једнак начин, јер донета пресуда о утврђењу стварних права на непокретности има дејство према свима.

Тужена Република Србија је у јавним књигама уписана као носилац права својине на кп бр. .. КО Ваљево, на којој се налази предметни објекат, а тужбом се тражи поред утврђења да је тужилац држалац објекта и утврђење права коришћења катастарске парцеле на којој се објекат налази, то је и по оцени овог суда тужена Република Србија као власник непокретности, учесник материјално-правног односа који се разрешава у овој парници, па постоји нужно супарничарство у смислу члана 211. ЗПП, како власника предметне катастарске парцеле, тако и корисника исте и држаоца објекта на парцели, јер утврђено стварно право на непокретности делује према свима, па и према власнику парцеле. У супротном да тужбом поред туженог „Delhaize Serbia“ ДОО није означена и Република Србија то би водило одбијању тужбеног захтева тужиоца због непостојања потпуне процесне заједнице на страни тужених у смислу члана 211. став 2. ЗПП, јер је реч о нужним супарничарима.

Нису од утицаја на другачију одлуку суда ни ревизијски наводи да се тужбеним захтевом не задире у власничка права Републике Србије на предметној кат. парцели, због чега тужена Република Србија није пасивно легитимисана. Ово са разлога што је одредба члана 211. Закона парничном поступку императивне природе и регулише услове постојања потпуне процесне заједнице код нужног супарничарства, о чему суд води рачуна по службеној дужности.

Правилна је и одлука о трошковима парничног постпука донета применом члана 153. и 154. ЗПП.

Са изнетих разлога неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права.

Како се ни осталим ревизијским наводима не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци ове пресуде применом одредбе члана 414. Закона парничном поступку.

Председник већа-судија,

Марина Милановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић