Против правноснажне другостепене пресуде ревизије су изјавиле обе парничне странке, побијајући је у деловима у којима нису успеле у спору. Тужиља због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а тужена због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 399. раније важећег ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 125/04... 111/09), који се у овом поступку примењује на основу члана 506. став 1. сада важећег ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 72/11... 55/2014), па је нашао да ревизија тужиље АА није основана, а да ревизија тужене Опште болнице Чачак није дозвољена.

Доношењем побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361.став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Није основан ревизијски навод тужиље да је доношењем побијане пресуде учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 1. у вези члана 382. став 1. ЗПП јер је другостепени суд ценио битне жалбене наводе.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља се на Одељењу породилишта чачанске болнице породила царским резом 04.01.2005. године. Због инфекције вирусом хепатитиса Ц којим је инфицирана у постоперативној фази, хоспитализована је и лечена од 06.03.2005. године до 13.04.2005. године, на инфективном одељењу исте болнице, а затим и на Институту за инфективне и тропске болести Клиничко болничког центра Србије, где је у јулу 2012. године постављена дијагноза хроничног хептатитиса Ц. У периоду од 03.01.2005. године до 05.01.2005. године, на одељење породилишта чачанске болнице, поред тужиље, примљене су и царским резом су се породиле: ББ, ВВ (уносилац инфекције) и ГГ. Тужиља је са наведеним породиљама била смештена у истој шок соби, а потом и у соби за полуинтензивну негу, у којој оне нису могле самостално обављати тоалету и хигијену првих неколико дана, већ су то за њих радиле акушерске сестре. Тоалета породиља у постоперативној фази обављана је истим пеаном и лопатом, јер је у спорном периоду коришћен само један пеан за све четири породиље. Поред тужиље, вирусом хепатитиса Ц заражене су и породиље ББ и ГГ. Након спорног догађаја код тужене болнице је промењен протокол у фази пријема и обраде породиља, па је породилиште добило повећан број инструмената за личну тоалету (бријач за једнократну употребу, за сваки кревет у шок соби користи се један пеан, тубус се користи само једном) тако да се са система дезинфекције прешло на систем стерилизације. Из саопштења Министарства здравља РС од 25.03.2005. године и дописа Завода за јавно здравље Чачак од 09.03.2016. године, произлази да је утврђено је да је извор болничке епидемије хепатитиса Ц у Чачку, то што је једна од четири породиље имала хроничну инфекцију вирусом хепатитиса Ц стечену раније, па да су у припреми, извођењу операције и постоперативне неге утврђени пропусти који су могли бити пут преношења ове инфекције. Вештачењем судскомедицинског одбора Медицинског факултета у Београду утврђено је да је тужиља заражена хепатитисом Ц током боравка у породилишту Здравственог центра у Чачку, услед учињених пропуста у придржавању хигијенским мерама наведене здравствене установе. Тужиља је услед заражености вирусом хепатитиса типа Ц, трпела страх средњег интензитета, у трајању од 5-6 дана тј. од појаве првих здравствених тегоба до 06.03.2005. године када је хоспитализована на Одељењу за инфективне болести Опште болнице у Чачку, затим страх јаког интензитета у виду забринутости за последице болести и исход лечења као и бојазан да се зараза не пренесе на чланове најуже породице у трајању од око седам година, у периоду од хоспитализације 06.03.2005. године до јула 2012. године, када је поновљеним анализама и биопсијом јетре утврђено да код ње постоји хронични вирусни хепатитис Ц и страх средњег интензитета који је присутан у континуитету од 2012. године, када је сазнала да болује од хроничне инфекције вирусом хепатитиса Ц, а биће присутан и убудуће. Због свих последица код тужиље постоји умањење опште животне активности од око 30%.

На утврђено чињенично стање нижестепени судови су правилно применили материјално право када су применом чланова 170. и 171. Закона о облигационим односима (ЗОО) и члана 41. Закона о здравственој заштити закључили да је тужена одговорна за штету коју је тужиља претрпела насталу у узрочно- последичној вези са пропустом њених запослених који су довели до преношења инфекције. При чему је досуђена висина накнаде нематеријалне штете од укупно 700.000,00 динара за претрпљени страх и 960.000,00 динара, за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности правилно утврђена применом члана 200. ЗОО.

Одговорност тужене пре свега огледа се у чињеници да није поступала у складу са правилима струке јер су од стране здравствених радника запослених код тужене учињени пропусти у одржавању хигијенских мера, тако што је тоалета четири породиље (од којих је једна породиља била заражена вирусом хепатитиса Ц) обављана истим пеаном и лопатом, што је проузроковало преношење, односно обољење вирусом хепатитиса Ц и остале три породиље које су лежале у истој соби. Здравствени радници тужене се нису придржавали свих мера за обезбеђење хигијене у породилишту чиме би се спречило преношење инфекције.

Супротно наводима ревизије тужиље, другостепени суд је приликом одмеравања висине одговарајуће правичне новчане накнаде за претрпљене видове нематеријалне штете (страх и душевне болове због умањења опште животне активности) водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме накнада служи, имајући у виду њене године живота и све критеријуме сагласно члану 200. ЗОО, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Управо уважавајући чињеницу да тужиља трпи и да ће трпети интензивне душевне болове због насталих последица, али имајући у виду све околности као и сврху ради које се оваква новчана накнада досуђује као новчана сатисфакција за претрпљене душевне болове и страх, правилно је у побијеној пресуди примењено материјално право када је другостепени суд одмерио висину накнаде у досуђеним износима. С`тога, наводи ревизје тужиље о прениској и неадекватно досуђеној накнади нематеријалне штете нису основани.

Наиме, накнада нематеријалне штете по својој природи је морална сатисфакција и има за циљ да се њоме уравнотежи поремећај у психичкој сфери оштећеног лица и помогне му да лакше савлада душевне болове које је претрпео. Имајући то у виду, овај суд сматра да је другостепени суд тужиљи досудио правичну новчану накнаду која одговара интензитету и дужини трајања претрпљених физичких болова и страха и преставља адекватну материјалну сатисфакцију у време пресуђења. Досуђивање другачијих износа накнаде било би у супротности са значајем повређеног добра и циљем коме служи правична новчана накнада, односно погодовало би се тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом правичне новчане накнаде, што би било у супротности са одредбом члана 200. став 2. ЗОО, о којима суд води рачуна при одмеравању висине накнаде.

Из ових разлога ревизија тужиље није основана и њеним наводима није доведена у сумњу правилност и законитост другостепене одлуке па је применом члана 405. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке ове пресуде.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије тужене Опште болнице Чачак на основу члана 401. став 2. тачка 5. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 125/04, 111/09), који се у овом поступку примењује на основу члана 506. став 1. ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11) и нашао да ревизија тужене није дозвољена.

Према члану 506. став 1. (прелазне и завршне одредбе) Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11), поступци започети пре ступања на снагу овог Закона спровешће се по одредбама ЗПП (''Службени гласник РС'' бр. 125/04, 111/09). Према члану 23. став 3. новела Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' бр. 72/11), објављених у ''Службеном гласнику РС'' бр. 55/14, ревизија је дозвољена у свим поступцима у којима вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, који нису правноснажно решени до дана ступања на снагу овог Закона. Тужба у овом спору ради накнаде штете поднета је 22.04.2005. године, а правноснажна другостепена пресуда која се побија ревизијом донета је 27.11.2017. године, после ступања на снагу наведених новела Закона о парничном поступку.Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору који се односи на потраживање у новцу у коме вредност предмета спора побијаног дела 1.660.000,00 динара (13.484 евра) не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија тужене није дозвољена.

Из овог разлога је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић