Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2229/19 од 24.02.2020. године, након одржане расправе, укинута је првостепена пресуда и одбијени, као неосновани тужбени захтеви тужиоца ближе наведени у изреци првостепене пресуде и обавезан тужилац да туженом на име трошкова поступка плати 127.350,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку-ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11,... 18/20), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија основана.

У поступку није почињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, правни претходник тужиоца ВВ, правни претходни туженог ГГ и ДД су се 1956. године издвојили у посебна домаћинства, а уговор о деоби непокретног имања оверен је од стране суда 1964. године. Уговором је одређено да ГГ припада ½, а ДД и ВВ по ¼ парцела које су биле предмет деобе. Уговором нису дефинисали које су парцели или који реални делови парцела припали коме од деобничара, већ је одређено да ће приликом изласка геометра на лице места издвојити имање како су путем физичке деобе добили на део, с тим да сваки свој физички и фактички део држи и ужива. Након овере уговора геометар није изашао на лице места ради издвајања делова које су уговарачи добили на део, али се зна које конкретно земљиште користи сваки од деобничара, односно њихови правни следбеници, а у катастру непокретности лица која су уписана као носиоци права својине на предметним парцелама уписана су са идеалним деловима, као сувласници. Мере и границе земљишта које деобничари односно њихови правни следбеници држе на терену не поклапају се са катастарским мерама и границама. На основу налаза и мишљења судског вештака геодетске струке извршена је идентификација парцела које су биле предмет уговора о деоби и спорни путни правци, као и постављене препреке у виду ископаних канала. Описани спорни путни правци по изјашњењу вештака на терену су и једини правци према описаним непокретностима од куће тужиоца. Из налаза и мишљења судског вештака пољопривредне струке следи да штета коју тужилац трпи због немогућности коришћења својих парцела, које су ливаде укупне површине 2.16.37 ха износи 52.353,60 динара годишње.

Првостепени суд је усвојио захтеве тужиоца, применом члана 81. Закона о основама својинскоправних односа, сматрајући да тужилац тражи заштиту по основу права на државину, а не заштиту обичне државине – фактичке власти на ствари, коју регулише одредба члана 75. истог закона, као и да тужилац има право на накнаду штете применом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, због немогућности да пролази спорним путним правцима до повласних парцела.

Другостепени суд је, након одржане расправе, укинуо првостепену пресуду и одбио захтеве тужиоца, сматрајући да тужилац тужбом тражи заштиту права службености пролаза описаним трасама и да тужилац нема право на тражену заштиту, јер тужилац не може имати право стварне службености на парцелама на којима је сувласник, нити може остварити заштиту права службености тужбом у парничном поступку, а да чланом 5. уговора о деоби непокретног имања није конституисано право службености пролаза, пошто су до тада све парцеле биле власништво истог лица. Осим тога другостепени суд је сматрао да док се не изврши деоба сувласничких непокретности да странке начин коришћења истих могу да регулишу у ванпарничном поступку.

Оваква одлука другостепеног суда се не може прихватити као правилна, јер се основано ревизијом указује на погрешну примену материјалног права, због чега чињенично стање није у потпуности утврђено.

Законом о основама својинскоправних односа чланом 3. став 1. прописано је да више лица има право сусвојине на неподељеној ствари када је део сваког од њих одређен сразмерно целини (идеални део). Чланом 14. став 1. прописано је да сувласник има право да ствар држи и да је користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника. Чланом 15. став 1. прописано је да сувласници имају право да заједнички управљају стварју, а ставом 4. да за предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђење целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна је сагласност свих сувласника.

Сагласно напред наведеном, институт сусвојине регулисан је чланом 13. Закона о основама својинскоправних односа и према тој законској одредби сусвојина постоји када на једној ствари право својине припада већем броју лица, а пошто ствар није подељена, то нико од сувласника нема искључиву власт на физички одређеном делу ствари, него свако врши своја власничка овлашћења сразмерно свом сувласничком делу, на целој ствари, како је то прописано чланом 14. истог закона. Идеални део је део права на ствари, зато сваки сувласник има идеални део на свакој честици заједничке ствари.

Странке су сувласници предметних непокретности. Правни претходници странака су се 1956. године издвојили у посебна домаћинства, и стим у вези закључили уговор о деоби непокретног имања, који је оверен од стране суда 1964. године, међутим, уговором нису дефинисали које су парцели или који реални делови парцела припали коме од деобничара, већ је одређено да ће приликом изласка геометра на лице места издвојити имање како су путем физичке деобе добили на део. Између правних претходнока странака, као сувласника није извршена деоба, а мере и границе земљишта које странке држе на терену не поклапају се са катастарским мерама и границама, због чега странке, као сувласници предметних непокретности, а сходно напред цитираним одредбама Закона о основама својинскоправних односа, немају искључиву власт на физички одређеном делу предметних непокретности, него свако има право да врши своја власничка овлашћења сразмерно свом сувласничком делу, на свим непокретностима. Тужилац сматра да је повређен у свом праву у погледу начина коришћења заједничких непокретности и тужбом тражи заштиту тих права, односно да се наложи туженом да престане да га узнемирава у коришћењу тих права, како то произлази из постављеног захтева и списа, па се не може прихватити, као правилан закључак другостепеног суда да тужилац тужбом тражи заштиту права службености пролаза описаним трасама и да је стога његов захтев неоснован. Наиме, тужбени захтеви се идентификују по тужбеном предлогу (петитуму) и по чињеницама на којима се тај предлог заснива (чињенични основ тужбеног захтева). Суд није везан за правни основ тужбеног захтева, али је зато везан за чињенице на којима тужилац заснива захтев. Па како је другостепени суд погрешно сматрао да се ради о тужби за заштиту права службености, јер из списа следи да је тужилац тужбом тражио заштиту својих права коришћења заједничких непокретности и да се наложи туженом да престане да га узнемирава у коришћењу тих права, то је другостепени суд о томе морао и да одлучи, правилним утврђењем свих чињеница релевантних за примену материјалног права, што је у овом случају изостало.

Стога, а са напред наведених разлога, другостепена пресуда је морала бити укинута и предмет враћен том суду на поновно суђење.

У поновном поступку другостепени суд ће, у складу са напред наведеним, правилном оценом изведених доказа, правилно и потпуно утврдити чињенично стање, те ће правилном применом материјалног права поново одлучити о основаности захтева тужиоца, водећи рачуна о правној природи сувласништва и стим у вези овлашћењима сувласника.

С обзиром да је укинута одлука о захтеву за престанак узнемиравања, укинута је и одлука о накнади штете, јер иста зависи од одлуке о захтеву за престанак узнемиравања.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, јер иста зависи од коначног исхода спора.

Сходно изложеном, на основу члана 416. став 3. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Старајина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић