Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 4287/2021
01.06.2022. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бисерке Живановић, председника већа, Споменке Зарић, Драгане Миросављевић, Јелице Бојанић Керкез и Добриле Страјина, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Радомир Петровић, адвокат из ..., против туженог Града Краљева, кога заступа Градско јавно правобранилаштво, ради накнаде штете, одлучујући о ревизији туженог, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2805/20 од 01.03.2021. године, у седници од 01.06.2022. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2805/20 од 01.03.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Краљеву П 1009/19 (14) од 31.08.2020. године ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев и тужени обавезан да поруши и уклони породични стамбени објекат на кп .. КО Краљево и постави нови монтажни објекат у габаритима оштећеног објекта. Ставом другим изреке тужени је обавезан да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 359.755,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 2805/20 од 01.03.2021. године одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда.

Против другостене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. важећег Закона о парничном поступку – ЗПП. У ревизији се указује на погрешну примену чл. 135. и 143. Закона о планирању и изградњи и наводи да не постоји облигациони однос између тужиље и туженог, па тужени није у обавези на чинидбу на начин наведен нижестепеним пресудама. Међутим, у ревизији се не указује на законске разлоге за изузетну дозвољеност ревизије у смислу члана 404. став 1. ЗПП, а евентуална погрешна примена материјалног права, у одсуству наведених законских разлога, није довољна да би се ревизија сматрала изузетно дозвољеном. Зато је одлучено као у ставу првом изреке.