Имајући у виду да вредност предмета спора побијаног дела прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (5.055.214,00 динара односно 43.467 евра), следи да је ревизија дозвољена на основу одредбе члана 403. став 3. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11...18/20), па је сувишно одлучивање о посебној ревизији.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, на основу одредбе члана 408. ЗПП-а и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП-а, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Тужилац у ревизији указује на битну повреду из одредбе члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП-а, међутим, та битна повреда није разлог због ког ревизија може да се изјави, на основу одредбе члана 407. став 1. тачка 2. истог Закона.

Према утврђеном чињеничном стању тужбени захтев тужиоца којим је тражио да суд тужену обавеже да му исплати износ од 5.055.214,00 динара и законску затезну камату на износ главног дуга од 2.812.946,00 динара почев од 17.06.2014. године па до исплате, заснован је на уговору који је закључио са туженом, као инвеститором, 23.08.2005. године, тако што је том приликом тужену заступао Небојша Братић по овереном пуномоћју. Правноснажном пресудом Првог основног суда у Београду П 793/15 од 02.03.2016. године, усвојен је тужбени захтев тужиље и утврђено да је тај уговор ништав, јер тужиља није овластила Небојшу Братића да у њено име и за њен рачун са тужиоцем закључи уговор који се односи на накнаду за уређивање грађевинског земљишта за изградњу новог стамбеног објекта у Улици ... број .., чији је тужена инвеститор.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови закључили да тужена није дужна да тужиоцу исплати предметно потраживање.

Последице ништавости уговора прописане су одредбом члана 104. став 1. Закона о облигационим односима, тако што у случају ништавости уговора свака уговорна страна дужна је да врати другој све оно што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће или ако се природа оног што је испуњено противи враћању, има се дати одговарајућа накнада у новцу, према ценама у време доношења судске одлуке, уколико закон што друго не одређује.

У конкретном случају, правноснажном пресудом суда утврђена је ништавост уговора од 23.08.2005. године закљученог између тужене, преко пуномоћника Небојше Братића и тужиоца, па тужена није дужна да испуни обавезу из уговора који није пуноважан.

Неосновани су наводи ревизије којима ревидент указује на погрешну примену материјалног права због чињенице да је тужена инвеститор а то значи да је и дужник накнаде за уређивање грађевинског земљишта. У време када је предметни уговор закључeн између тужиоца и тужене, 23.08.2005. године, на снази је био Закон о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ бр.47/03), који, у одредби члана 74. став 1. прописује да накнаду за уређивање грађевинског земљишта плаћа инвеститор.

Висина накнаде за уређивање грађевинског земљишта утврђује се уговором који закључују општина односно предузеће или друга организација из члана 72. став 3. тог закона и инвеститор, на основу критеријума и мерила који утврђује општина (став 2.). Уговором из става 2. тог члана уређују се међусобни односи у погледу уређивања грађевинског земљишта, висина накнаде за уређивање грађевинског земљишта, динамика плаћања накнаде као и обим, структура и рокови за извођење радова на уређивању земљишта (став 3.). Дакле, то што је тужена инвеститор стамбеног објекта у Улици ... број .. и дужник накнаде за уређивање грађевинског земљишта не значи да је она дужна да тужиоцу исплати предметни новчани износ имајући у виду да се висина накнаде за уређивање грађевинског земљишта утврђује уговором, који, у овом случају, између парничних странака није закључен. За испуњење су подобне само обавезе из пуноважних правних послова, а то овде није случај јер уговор чије испуњење је предмет ове парнице, између парничних странака није закључен.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, имајући у виду његов исход.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП-а.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић