Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља ВВ је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11...10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је бака по мајци АА и ББ (које су током поступка постале пунолетне), док је тужени њихов отац. Унуке тужиље су након развода брака родитеља (2011. године) поверене мајци на самостално вршење родитељског права. Тужени никада није био лишен родитељског права. Након смрти кћерке (25.07.2011.године), тужиља ВВ је преузела бригу о унукама (тада узраста ... и ... година), које су наставиле да живе са њом у породичној кући тужиље. Решењем РФПИО - филијала Чачак од 22.09.2015. године, унукама тужиље и туженом признато је право на породичну пензију иза смрти мајке и супруге у износима од по 4.975,51 динара, које је касније измењено решењем истог органа од 18.01.2018. године тако што је унукама тужиље признато 2/3 дела породичне пензије (укупно 9.951,03 динара), а туженом 1/3 (4.975,51 динар). Решењем Центра за социјални рад од 18.12.2017. године тужиља је постављена за привременог старатеља мал. унукама.

У издржавању унука, тужиљи је помагао њен син. Расходи домаћинства износили су на месечном нивоу: за струју 4.000,00 до 5.000,00 динара, за грејање (током грејне сезоне) 5.000,00 динара, за воду 1.000,00 динара месечно. У утуженом периоду (од 2012. године закључно са мартом 2018. године), тужиља је остваривала пензију од 18.000,00 до 20.000,00 динара, а сада има пензију од 30.000,00 динара. Тужиља актуелно живи у стану који је њено власништво. Унуке студирају у ... . Тужени није доприносио издржавању кћерки у новчаним износима, нити је своја давања обезбеђивао новчаним признаницама. Међутим, све време је био у свакодневном контакту са кћеркама, одвозио их у школу и довозио из школе, обезбеђивао им џепарац, куповао одећу и обућу, организовао рођендане, плаћао књиге, екскурзије, телефоне и интернет, одлазак на летовање и рекреативну наставу, а за старију ћерку курс ... . У последње две године, тужени нема контакт са кђеркама. Током овог поступка, пресудом Основног суда у Чачку П 73/18 од 14.01.2020. године, ставом трећим изреке правноснажно је одлучено о обавези туженог да доприноси њиховом издржавању у досуђеним износима од по 11.000,00 односно 10.000,00 динара почев од 01.03.2018. године. Решењем Апелационог суда у Крагујевцу Гж2 215/20 11.06.2020.године укинута је пресуда Основног суда у Чачку П 73/18 од 14.01.2020. године, у преосталом делу и предмет враћен у том делу првостепеном суду на поновно суђење (након чега су оне повукле тужбу).

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је, након одржане расправе пред тим судом (на којој су поновљени докази изведени пред првостепеним судом и изведен доказ саслушањем парничних странака), укинуо првостепену пресуду налазећи да се заснива на битној повреди одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП и на погрешно и непотпуно утврђеном чињеничном стању, па је одбио као неоснован тужбени захтев сматрајући да тужиљи не припада право на регрес трошкова учињених на име издржавања њених унука у утуженом периоду.

Правилно је другостепени суд применио материјално право када је одбио тужбени захтев.

Породични закон прописује да родитељ детета има право и дужност да се стара о детету (члан 68.), као и да малолетно дете има право на издржавање од родитеља (члан 154. став 1.). Лице које је фактички давало издржавање, а није имало правну обавезу има право на накнаду од лица које је по овом закону било дужно да даје издржавање (члан 165. став 1). Ако је више лица истовремено било дужно да даје издржавање њихова обавеза је солидарна (став 2. овог члана). Уколико је више лица истовремено дужно да даје издржавање њихова обавеза је подељена (члан 166. став 5.).

На основу цитираних одредаба произлази, да за разлику од захтева за издржавање по коме се новчана обавеза увек одређује за период убудуће и према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања, право на регрес представља право лица, које је без правне обавезе подмиривало нечије трошкове издржавања, да захтева накнаду за дато издржавање од лица које је по закону било дужно да даје издржавање. Ради се о имовинско-правном захтеву чија се висина одмерава према фактички датим средствима за издржавање, а не применом утврђених потреба малолетног детета на основу потрошачке корпе и могућности дужника издржавања утврђене у парници за развод брака.

Сходно наведеном, и по оцени Врховног суда тужиља нема право да захтева враћање трошкова за дато издржавање унукама у утуженом периоду (од 2012. године закључно са мартом 2018. године). Законски заступник мал. унука тужиље (по пок. кћерки), након смрти њихове мајке 2011. године, био је тужени као њихов отац и тиме носилац обавезе њиховог издржавања, иако то судском одлуком није било регулисано. Чињеница да је тужени све до доношења решења Центра за социјални рад 18.12.2017. године којим је тужиља постављена за привременог старатеља тада малолетним унукама, располагао у целости износима који су им признати на име породичне пензије иза смрти мајке нема утицаја на другачију одлуку. У таквој ситуацији, као лице са којим су мал. унуке по пок. ћерки живеле у истом домаћинству и њихов привремени старетељ од 2017. године тужиља је својим пасивним држањем (неподношењем пријаве Центру за социјални рад за недавање издржавања од старне туженог) онемогућила мал. унуке да благовремено заштите своја права како у погледу износа који су им признати на име породичне пензије иза мајке (за које је тужиља тврдила да их је тужени задржавао за себе), тако и издржавања које има припада од оца као дужника издржавања. Осим тога, утврђено је да је тужени доприносио задовољењу одређених потреба својих ћерки у утуженом периоду на начин ближе изложен у побијаној пресуди. Добровољна давања која је тужиља чинила ради помоћи својим мал. унукама (чија је висина утврђена вештачењем) не могу се сматрати испуњењем обавезе издржавања мал. деце уместо родитеља као дужника издржавања, с обзиром да као сродник (бака по по пок. мајци) са којим су мал. деца живела није била дужник издржавања. При томе, тужиља право да захтева враћање није ни задржала (члан 211. ЗОО) јер је обавеза сродника супсидијерна.

Имајући у виду наведено, као неосновани су оцењени сви ревизијски наводи тужиље о погрешној примени материјалног права.

Из наведених разлога је на основу члана 414. став 1. ЗПП Врховни суд одлучио као у изреци пресуде.

Председник већа-судија

Мирјана Аднријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић