Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 4551/2020
24.12.2020. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Слађане Накић Момировић, председника већа, Добриле Страјина, Марине Милановић, Катарине Манојловић Андрић и Бранислава Босиљковића, чланова већа, у парници тужиоца Града Београда, кога заступа Градско правобранилаштво са седиштем у Београду, против тужених „Legal Consult Team DOO Beograd“ са седиштем у Београду и АА из ..., чији је заједнички пуномоћник Тања Никчевић, адвокат из ..., ради утврђења ништавости уговора, одлучујући о ревизији тужених изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 752/20 од 20.05.2020. године, у седници већа одржаној 24.12.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужених изјављеној против пресуда Апелационог суда у Београду Гж 752/20 од 20.05.2020. године, као о посебној ревизији.

ОДБАЦУЈЕ СЕ, као недозвољена, ревизија тужених изјављена против пресуда Апелационог суда у Београду Гж 752/20 од 20.05.2020. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Другог основног суда у Београду П 3124/17 од 10.10.2019. године, ставом првим изреке, утврђено је да је ништав анекс уговора о међусобним правима, обавезама и одговорностима закључен дана 20.08.2008. године између првотуженог и друготужене. Ставом другим изреке, обавезани су тужени да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 264.000,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 752/20 од 20.05.2020. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужених и потврђена пресуда Другог основног суда у Београду П 3124/17 од 10.10.2019. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужених за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против прaвноснажне пресуде донете у другом степену, тужени су изјавили посебну ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, позивајући се на члан 404. Закона о парничном поступку.

Тужилац је поднео одговор на ревизију.

Чланом 404. ставом 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), прописано је да ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равнопрвности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

На основу овлашћења из члана 404. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса и уједначавања судске праксе, као ни новог тумачења права, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења и разлоге које су нижестепени судови дали за свој одлуке. Тужени су се у ревизији позвали на правни став изражен у пресуди Привредног суда у Београду П 435/18 од 11.05.2015. године која је потврђена пресудом Привредног апелационог суда у Београду Пж 3823/18 од 30.08.2018. године, али та одлука је без утицаја јер не представља доказ о различитом поступању судова у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији као у конкретном случају и супротном пресуђењу судова по истом захтеву, као што је конкретан, па није испуњен законски услов који се односи на потребу за уједначавањем судске праксе. Образложења побијаних пресуда за одлуку о утврђењu ништавости уговора, у конкретном случају, у складу су са постојећом судском праксом у тумачењу и примени материјалног права из члана 51, 52. и 53. Закона о облигационим односима. Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова у том смислу одговарају и усклађени су са важећим тумачењем права и владајућим правним схватањем у пракси нижестепених судова и ревизијског суда, тако да не постоји потреба за новим тумачењем права.

Из наведених разлога, одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена ни као редовна.