Тужиља је после изјављене ревизије поднела предлог за понављање поступка 16.06.2020. године. Одредбом члана 434. став 1. ЗПП је прописано да у случајевима у којима странка изјави ревизију и истовремено или после тога поднесе предлог за понављање поступка, суд ће решењем да одлучи који ће поступак да настави, а са којим ће да застане, узимајући у обзир све околности, а нарочито разлоге због којих су оба правна лека поднета и доказе које су странке предложиле. У одредби члана 435. став 1. истог закона прописано је да ако предлог за понављање поступка стигне пошто је предмет поводом ревизије упућен Врховном касационом суду, решење из члана 434. став 1. овог закона доноси Врховни касациони суд.

Имајући у виду цитиране одредбе и разлоге због којих су ови правни лекови поднети, као и околности конкретног случаја, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Одлучујући о изузетној дозвољености ревизије, Врховни касациони суд је нашао да су испуњени услови из члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Сл. гласник РС“ бр. 72/11... 87/18), за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер је то потребно ради разматрања правног питања услова одговорности закупца према власнику непокретности, кад уговор о закупу није закључен са власником, него са супружником тог лица.

Из наведеног разлога, на основу члана 404. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Испитујући основаност ревизије у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужиље основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА је била у браку са умешачем ВВ од 26.09.1993. године до 14.11.2013. године. У току трајања брака стечене су непокретности: двособан стан у ... и пословни простор у ... у пословно стамбеном објекту у улици ... број ... у ..., обе непокретности уписане као својина тужиље. Између ВВ, као закуподавца, и туженог ББ, као закупца, закључен је уговор о закупу предметног стана 01.11.2011. године. Наведени уговор су уговорници писменo раскинули 07.11.2014. године. Након тога, уследило је исељење туженог из стана. Тужени се у поступку изјаснио да према споразуму са ВВ, није плаћао закупнину и режијске трошкове, већ је као накнаду пружао адвокатске услуге за ВВ и његова привредна друштва. Поред ових, утврђене су и чињенице да се води парница око имовине између АА и ВВ од 30.12.2013. године, односно по тужби ВВ поднетој 07.07.2015. године ради утврђења да је он власник са уделом ½ дела на двособном стану број ... површине 48 м2 и пословном простору бр. ... површине 48 м2, у згради број ... у улици ... у ..., које су непокретности биле предмет споразума супружника о регулисању имовинских односа од 05.12.2007. године, а уписане су као својина тужиље у 1/1. Према стању у спису, у овој парници коју је тужиља покренула против туженог тужбом поднетом 30.12.2013.године, ради исељења и предаје поседа, те исплате новчаног износа на име накнаде штете, по предлогу тужиље којем се тужени противио донето је решења о привременој мери 29.05.2014.године у садржини налагања предаје поседа (касније укинуто 19.02.2016.године), те закључак о принудном спровођењу привремене мере, после чега је тужиља повукла тужбу у делу који се односи на исељење и предају поседа, уз навод да се тужени иселио 15.01.2015.године. О тужбеном захтеву за исплату новчаног износа, одлучено је пресудом првостепеног суда, одбијањем тужбеног захтева као неоснованог. Тужиљина жалба против те одлуке је такође одбијена као неоснована.

Другостепени суд је прихватио становиште првостепеног суда да исход парнице која се води између бивших супружника, тужиље и умешача, не представља претходно питање за ову парницу у којој тужиља од туженог тражи накнаду штете због коришћења непокретности и неплаћања закупнине и трошкова, због чега је предлог туженог за прекид поступка оцењен неоснованим. Подржана је и оцена првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева тужиље према туженом у овој парници, за исплату накнаде за коришћење непокретности и режијских трошкова, уз образложење да је тужени стан користио на основу пуноважног уговора о закупу који је закључио са умешачем, тада тужиљиним супругом, да према члану 567. став 1. и 569. став 1. Закона о облигационим односима, закуподавац је дужан закупцу предати закупљену ствар ради употребе. Наведено је да за пуноважност овог уговора питање постојања права својине права својине закуподовца на стану није од значаја, јер се уговором закуподавац не обавезује закупцу да преда ствар на којој има право својине, већ да преда ствар коју ће закупац моћи да употребљава, као и да у случају да трећи претендује да на закупљеној ствари има право својине, право трећег на ствари не утиче на пуноважност уговора о закупу. Једина последица за уговорни однос у случају претензија трећег, била би да се уговор о закупу раскида (члан 580.ЗОО). Другостепени суд је располагао чињеницама да на право својине предендује умешач који иступа као закуподавац, али је сматрао да коришћење стана од стране туженог, на основу уговора о закупу, који је тужени као закупац закључио са тужиљиним супругом, као закуподавцем, не може представљати штетну радњу, која је нужан елеменат вануговорне одговорности за штету, јер недостаје битно својство такве радње, а то је противправност. Сматрао је да исход спора у којем се расправља питање пуноважности споразума супружника о регулисању имовинских односа од 05.12.2007. године, не утиче на другачију оцену о тужбеном захтеву у овој парници, јер и да се утврди да је тужиља искључиви власник непокретности, она би накнаду штете могла да потражује једино од бившег супруга, овде умешача, али не и од туженог који је стан користио на основу пуноважног уговора закљученог са умешачем који му је стан предао у закуп на коришћење. Закључно, другостепени суд је става да тужени није пасивно легитимисан.

Ревизијом се основано указује да је побијаном одлуком погрешно примењено материјално право.

По налажењу Врховног касационог суда, неприхватљив је став другостепеног суда да тужени није пасивно легитимисан. Тужени не спори да је предметни стан користио у одређеном периоду. Утврђено је да је са коришћењем стана почео у току трајања брака тужиље и умешача, са којим је закључио уговор о закупу и са којим је споразумно уговор раскинуо, а затим из стана иселио.Тужени не спори да закупнину није плаћао, као ни рачуне за период коришћења стана, а истиче да то није чинио по договору са умешачем да у његову корист и за његов рачун обавља адвокатске послове, уместо да плаћа закупнину, а рачуне за стан да плаћа умешач. При таквом изјашњењу, требало је оценити правни значај истицаног у поступку по спорном питању ништавости уговора о закупу, те настанка и одговорности за штету. Овде се испитују услови одговорности туженог. Постојање одговорности умешача, не искључује могућност постојања одговорности туженог. Чланом 16. Закона о облигационим односима прописана је општа забрана проузроковања штете, у императиву да је свако дужан да се уздржи од поступка којим се може другом проузроковати штета. Услови одговорности закуподавца, прописани су у члану 580. истог закона. За постојање одговорности, захтева се, пре свега, да се власник обратио закупцу захтевом за вршење свог права. Осим тога, није расветљено ни спорно питање да ли је уговор о закупу ништав ако је то био једнострани акт располагања једног супружника посебном имовином другог супружника, без сагласности супружника власника и да ли је тужени за то знао. Закључењем споразума о подели заједничке имовине, у току брака или по његовом престанку, непокретности обухваћене споразумом излазе из режима заједничке имовине, тако да у даљем оне могу бити у режиму посебне имовине (члан 168. став 2. Породичног закона) или у режиму имовине у сувласништву са опредељеним сувласничким уделима (члан 177. ПЗ). Закључење уговора о закупу непокретности представља акт и правни посао располагања, па ако је предузет од стране једног супружника, а други супружник као власник или заједничар са тим се није сагласио, а ни накнадно одобрио такво располагање, оно би као противно принудним прописима било ништаво у смислу члана 103. Закона о облигационим односима. Уколико је упркос знања о ништавости таквог располагања, тужени наставио са коришћењем стана и то чинио и поред манифестованог противљења тужиље, његова одговорност не би била искључена. Тужени закупнину и трошкове за стан није плаћао у договору са умешачем. За пуноважност таквог располагања, захтева се да је оно засновано на споразуму супружника, изричитом или прећутном, односно пристанку на коришћење бенефита од таквог правног посла у току трајања брачне заједнице. У противном, супружник власник је ускраћен за приход од посебне имовине. Ако је у такву ситуацију доведен здруженим деловањем туженог и умешача, њихова одговорност би била солидарна у смислу члана 206. став 1. Закона о облигационим односима.

Зато се у расправљању о спорном односу са туженим као закупцем према којем тужиља истиче одређена потраживања, важним јављају питања на која је указано. Пре свега, да ли је тужиља имала знања и каквих активности поводом тужениковог коришћења непокретности у трогодишњем периоду, да ли је тужени имао јасну представу и знања о противљењу тужиље да користи стан, под условима уговореним са умешачем, каквог је држања био у односу на евентуално такво сазнање, односно истрајавања да одржи посед и са каквим последицама по умањење имовине и прихода тужиље. С тим да, везано за уговор склопљен између туженог и умешача, треба ценити да ли је и ко је уживао користи од тог правног посла, односно да ли је корист постизана за брачну заједницу или то није био случај, као и да ли је из таквог посла проистекла штета за тужиљу и да ли на страни туженог постоје услови одговорности за штету, за део или цео период обухваћен тужбом.

Из разлога који су изнети, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке овог решења, применом члана 416. став 2. Закона о парничном поступку.

У поновном поступку првостепени суд ће, имајући у виду примедбе из овог решења, донети закониту одлуку.

Председник већа – судија

Божидар Вујичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић