Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је преиначена првостепена пресуда у погледу одлуке о трошковима поступка, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП).

Врховни касациони суд налази да су испуњени услови за одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној у смислу члана 404. ЗПП, због потребе разматрања правних питања везаних за трошкове поступка, с обзиром да постоји неуједначена судска пракса по овом питању.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући побијану одлуку у делу којим је одлучено о трошковима поступка у смислу члана 408. у вези члана 420. став 6. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14 и 87/18), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

Првостепени суд је у целости усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да у корист тужиље уплати тражене доприносе и да јој надокнади трошкове поступка у износу од 21.000,00 динара са припадајућом каматом.

Другостепени суд је усвојио жалбу тужене и преиначио одлуку о трошковима поступка. Одлуку да свака странка сноси своје трошкове поступка је донео руководећи се начелом економичности поступка, уз образложење да је тужиља у парничном поступку у којем је потраживала разлику новчане накнаде по основу незапослености, који је претходно водила, могла истовремено да потражује и уплату припадајућих доприноса на исте.

Врховни касациони суд сматра да се основано ревизијом тужиље указује на погрешну примену материјалног права од стране другостепеног суда и то одредбе члана 153. став 1. ЗПП.

Одредбом члана 153. став 1. ЗПП прописано је да странка која у целини изгуби парницу дужна је да противној странци накнади трошкове, а чланом 154. став 1. истог закона да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. Према члану 156. ЗПП, тужилац ће накнадити туженом парничне трошкове ако тужени није дао повод за тужбу и ако је признао тужбени захтев у одговору на тужбу, односно наприпремном рочишту, а ако се оно не одржава онда на главној расправи пре него што се упустио у расправљање о главној ствари.

Имајући у виду садржину цитираних законских одредаба, као и исход ове парнице, погрешно је другостепени суд одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. Наиме, начело економичности поступка ниједном законском одредбом није прописано као основ за недосуђивање трошкова парничног поступка, а нарочито не у ситуацији када је странка у целости успела у спору, док разлог правичности може бити од утицаја на одлуку о трошковима поступка само у споровима из области породичних односа, сходно посебној одредби члана 207. Породичног закона.

Како је због погрешне примене материјалног права другостепени суд погрешно одлучио о трошковима поступка, Врховни касациони суд је преиначио другостепену одлуку о трошковима поступка као у ставу другом изреке, применом члана 416. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП.

Како је тужиља успела у поступку по ревизији, применом члана 153. став 1., 154. и 165. став 2. ЗПП, ставом трећим изреке обавезана је тужена да јој накнади трошкове за састав ревизије у износу од 12.000,00 динара, сходно Тарифи о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић