Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председника већа, Зоране Делибашић, Бранислава Босиљковића, Бисерке Живановић и Божидара Вујичића, чланова већа, у парници тужиоца АА из …, чији су пуномоћници Милица Никетић и Драгана Срећковић, адвокати из …, против тужених Републике Србије, коју заступа Дравно правобранилаштво са седиштем у Београду, Градске општине Младеновац, коју заступа правобранилац Г.О. Младеновац и Земљорадничке задруге „ББ“ из …, ради утврђења права својине, одлучујући о ревизији тужене Градске општине Младеновац изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 112/2018 од 13.07.2018. године, у седници већа одржаној дана 04.07.2019. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужене Г.О. Младеновац изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 112/2018 од 13.07.2018. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужене Г.О. Младеновац изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 112/2018 од 13.07.2018. године.

ОДБИЈА СЕ захтев тужене Г.О. Младеновац за накнаду трошкова поступка по ревизији.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Младеновцу П 614/16 од 10.10.2017. године, која је исправљена решењем истог суда П 614/16 од 01.06.2018. године, ставом првим изреке, утврђено је да је тужилац по основу грађења и одржаја власник к.п. бр. …/… њива 3. класе До у површини од 0.06.54 ха, к.п. бр. …/… њива 3. класе До у површини од 0.06.87 ха и к.п. бр. …/…, њива 3. класе До у површини од 0.04.17 хектара, све уписане у листу непокретности број … К.О. …, код РГЗ СКН …, што је тужена Република Србија дужна признати и трпети да тужилац упише своје право својине на овим непокретностима на основу ових пресуда, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке утврђено је да је тужилац по основу градње и одржаја стекао право својине на к.п. бр. …/… њива 3. класе До у површини од 0.03.31 ха, уписана у ЛН бр. … К.О. … код РГЗ СКН …, што су тужени Општина Младеновац и Република Србија дужни признати и трпети да тужилац своје право власништва упише на основу ове пресуде, под претњом принудног извршења. Ставом трећим изреке утврђено је да је тужилац по основу грађења и одржаја стекао право својине на к.п. бр. …/… њива 3. класе До у површини од 0.00.05 и к.п. бр. …/… њива 3. класе До у површини од 0.00.17 ха, обе уписане у ЛН бр. … К.О. … код РГЗ СКН …, што су тужена Земљорадничка задруга „ББ“ као правни следбеник ПКБ „ВВ“ – ОЗО „ГГ“ и тужена Република Србија дужни признати и трпети да тужилац своје право својине на основу ове пресуде упише у јавним књигама, под претњом принудног извршења. Ставом четвртим изреке обавезани су солидарно тужени да тужиоцу на име накнаде трошкова парничног поступка исплате износ од 28.500,00 динара у року од 15 дана по пријему пресуде, под претњом принудног извршења.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 112/2018 од 13.07.2018. године, ставом првим изреке, одбијене су као неосноване жалбе тужених Републике Србије и Градске општине Младеновац и потврђена пресуда Основног суда у Младеновцу П 614/16 од 10.10.2017. године, исправљена решењем истог суда П. 614/16 од 01.06.2018. године. Ставом другим изреке одбијени су захтеви тужених Републике Србије и Градске општине Младеновац за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену и то у делу којим је одлучено о жалби тужене Г.О. Младеновац, односно којим је потврђена првостепена пресуда у ставу другом изреке, тужена Г.О. Младеновац је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене Г.О. Младеновац као о изузетно дозвољеној у смислу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС, 55/14 и 87/18 – у даљем тексту: ЗПП).

Одредбом члана 404. став 1. ЗПП, прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије из става првог овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија (став други наведеног члана).

У конкретном случају, правноснажном пресудом одлучено је о тужбеном захтеву тужиоца којим је тражио утврђење права својине на непокретности (к.п. бр. …/…, њива 3. класе До уписана у л.н. бр. … К.О. … код РГЗ СКН …) по основу одржаја, тако што је усвојен тужбени захтев тужиоца. У наведеном листу непокретности предметна катастарска парцела је уписана као власништво Републике Србије, док је као носилац права коришћења на истој уписана Г.О. Младеновац. Тужилац је у државини предметне парцеле још од 1970. године, када је предметну парцелу заједно са још три добио у размену за катастарску парцелу …/… која му је одузета ради изградње језера, те је почев од тада у мирној државини истих.

Нижестепене одлуке засноване су на ставу да је тужена Република Србија, уписана као власник предметне непокретности, и Градска општина Младеновац, уписана као корисник спорне катастарске парцеле, па су оне и легитимисане у овом спору будући да до конверзије права коришћења у право јавне својине не долази аутоматски ступањем на снагу Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, број 72/11) већ на начин и под условима прописаним одредбом члана 76. тог закона, односно уписом права јавне својине у јавну књигу о непокретностима и правима на њима. Стога је по њиховом мишљењу тужилац морао тужбени захтев усмерити према уписаним носиоцима права коришћења на спорним непокретностима и тужбом обухватити и Републику Србију као титулара права својине на истој према стању у јавним књигама. Будући да су утврдили да је тужилац био у мирној неометаној државини преко 20 година на предметној катастарској парцели, у смислу одредбе члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа усвојили су тужбени захтев тужиоца.

Имајући у виду разлоге из којих је усвојен тужбени захтев тужиоца, Врховни касациони суд налази да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији тужене Г.О. Младеновац као о изузетно дозвољеној јер нема потребе за новим тумачењем права, нити има потребе за уједначавањем судске праксе. Притом, тужена Г.О. Младеновац уз ревизију није доставила судске одлуке којима је на другачији начин одлучено у предметима са истом чињенично правном ситуацијом као у овом спору, па се не може ни говорити о потреби уједначавања судске праксе.

Из наведених разлога на основу члана 404. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија тужене Г.О. Младеновац није дозвољена.

Тужба у овој парници поднета је суду 12.08.2016. године, а као вредност предмета спора означен је износ од 10.000,00 динара, који износ је унет и у увод првостепене пресуде.

Како вредност означеног предмета спора очигледно не прелази законом прописани цензус за изјављивање ревизије од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да ревизија тужене Г.О. Младеновац није дозвољена применом одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

На основу одредбе члана члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке решења.

Одлука о захтеву тужене Г.О. Младеновац за накнаду трошкова поступка по ревизији, садржана у трећем ставу изреке, донета је применом чланова 153. И 165. став 1. ЗПП. Тужена није успела у поступку по ревизији и зато нема право на накнаду трошкова тог поступка.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић