Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, ... 18/20), Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је као адвокат заступао предлагаче у ванпарничном поступку пред Другим основним судом у Београду у предмету Р1 706/2011. Правноснажним решењем Другог основног суда у Београду Р1 706/2011 од 22.05.2014. године (постало правноснажно 12.06.2015. године) противник предлагача, овде тужиља је обавезана да предлагачима плати накнаду за изузето грађевинско земљиште у висини од 80.672.160,50 динара, као наследницима ранијег сопственика национализованог земљишта, покојног ББ, као и трошкове тог поступка. Тужени је као адвокат заступао предлагаче и у извршном поступку који је покренут на предлог предлагача и спроведен тако што је Народна банка Србије спровела закључак извршитеља Милоша Јоксимовића и исплатила износ главног дуга са законском затезном каматом извршним повериоцима – предлагачима на њихове рачуне, а трошкове ванпарничног поступка и извршног поступка је уплатила на рачун пуномоћника предлагача, овде туженог адвоката. Туженом су исплаћени трошкови ванпарничног поступка у износу од 792.750,00 динара и трошкови извршног поступка у износу од 915.410,00 динара, укупно 1.708.160,00 динара. Након извршене исплате решењем Врховног касационог суда Рев 2180/2015 од 27.12.2016. године укинута су решења Вишег суда у Београду Гж 8724/2004 од 12.06.2015. године и Другог основног суда у Београду Р1 706/2011 од 22.05.2014. године (осим у одбијајућем делу одлуке о камати) и предмет је враћен Другом основном суду у Београду на поновно суђење, који још није завршен.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је сматрао да је укидањем решења на основу којег је извршена исплата туженом, да је отпао правни основ по коме су туженом исплаћени трошкови ванпарничног и извршног поступка, и да се на тај начин тужени неосновано обогатио, са којих разлога је обавезао туженог да тужиљи исплати 1.708.160,00 динара са законском затезном каматом од 01.11.2017. године до исплате, применом члана 210. и члана 214. Закона о облигационим односима.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је одлучио другостепени суд када је преиначио првостепену пресуду и одбио, као неоснован захтев тужиље, правилном применом материјалног права.

Чланом 89. ставом 1. Закона о облигационим односима прописано је да је пуномоћје овлашћење за заступање које властодавац правним послом даје пуномоћнику, ставом 2. истог члана да постојање и обим пуномоћја су независни од правног односа на чијој је подлози пуномоћје дато. Чланом 91. ставом 1. истог закона прописано је да пуномоћник може предузимати само оне правне послове за чије је предузимање овлашћен, ставом 3. истог члана, да посао који не долази у редовно пословање може пуномоћник предузети само ако је посебно овлашћен за предузимање тог посла, односно врсте послова међу које он спада. Чланом 210. ставом 1. истог закона прписано је кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицаоц је дужан да га врати, а кад то није могуће – да накнади вредност постигнуте користи, док је ставом 2. истог члана прописано да обавеза враћања, односно накнада вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао.

Чланом 88. ставом 1. ЗПП прописано је да обим пуномоћја одређује странка, ставом 2. истог члана да странка може да овласти пуномоћника да предузима поједине одређене радње или да предузима све радње у поступку.

Када се имају у виду цитиране одредбе закона, а код утврђеног да је тужени, као адвокат заступао предлагаче у ванпарничном поступку пред Другим основним судом у Београду, да их је након правноснажно окончаног ванпарничног поступка заступао и у поступку извршења, који је покренут на њихов предлог и да је извршење спроведено тако што је Народна банка Србије исплатила износ главног дуга са каматом предлагачима на њихове рачуне, а трошкове ванпарничног и извршног поступка на рачун туженог, по пуномоћју, то је правилан закључак другостепеног суда да тужени није у обавези да тужиљи врати износ који му је као пуномоћнику лица која је заступао у ванпарничном и извршном поступку исплаћен на име трошкова ванпарничног и извршног поступка. Наиме, адвокат, као пуномоћник извршног повериоца овлашћен је да у извршном поступку у име и за рачун извршног повериоца наплати његово укупно новчано потраживање на име главног потраживања, законске затезне камате и трошкове поступка, с тим што постоји законска могућност да новчано потраживање на име трошкова поступка буде исплаћено адвокату, по пуномоћју датом од стране извршног повериоца. Како су у конкретном случају предлог за извршење поднела лица која су по извршном наслову означена као лица у чију корист је досуђена накнада за експроприсану непокретност, а тужени је иступао као њихов пуномоћник и у ванпарничном и у извршном поступку и како су исти овластили туженог да у њихово име и за њихов рачун прими новчана средства на име трошкова ванпарничног и извршног поступка, која су и исплаћена туженом, то у тој ситуацији тужиља није овлашћена да од туженог тражи повраћај новчаних средстава која су туженом исплаћена у извршном поступку по датом пуномоћју.

Стога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Са напред наведених разлога, а на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић