Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, с`тим што је предложила да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. ЗПП).

Врховни касациони суд је на основу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 87/18), оценио да ревизија тужиље није изузетно дозвољена.

Чланом 404. ставом 1. ЗПП, прописано је да ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равнопрвности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), док је ставом 2. истог члана прописано да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Побијаном пресудом преиначена је првостепена пресуда и одбијен, као неоснован захтев тужиље, којим је тражила да се обавеже тужена да јој исплати нематеријалну штету због повреде права на правично суђење, а која повреда је утврђена одлуком Уставног суда Уж 3219/14 од 23.12.2015. године, са образложењем да је тужиља накнаду нематеријалне штете једино могла остварити у поступку пред Уставним судом, сагласно Закону о изменама и допунама Закона о Уставном суду од 27.12.2011. године. Имајући у виду напред наведено, као и наводе ревизије и да тужиља уз ревизију није доставила правноснажне судске одлуке којима је одлучено уз другачију примену и тумачење материјалног права, по оцени Врховног касационог суда у овом случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равнопрвности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе, нити ново тумачење права, са којих разлога нису испуњени услови из члана 404. ЗПП и са којих разлога је одлучено као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Тужба ради накнаде штете у овој правној ствари поднета је 10.10.2016. године, а побијана вредност предмета спора је 100.000,00 динара.

Чланом 468. став 1. ЗПП, прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Чланом 479. ставом 6. ЗПП, прописано је да против одлуке првостепеног суда којим је одлучено у спору мале вредности ревизија није дозвољена.

С`обзиром да се у овом случају ради о спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање, у коме је побијана вредност предмета спора 100.000,00 динара, који износ по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе не прелази динарску противвредност 3.000 евра, што значи да се ради о спору мале вредности у коме ревизија није дозвољена, то је ревизија тужиље недозвољена на основу члана 479. став 6. ЗПП.

У складу са изнетим, а на основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић