У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени ББ су били у ванбрачној заједници од 1987. године, а 10.04.1994. године су закључили брак. Тужени ББ је 1991. године отишао на рад у ..., а тужиља му се тада са малолетном децом, туженима ВВ и ГГ, придружила 1996. године. Брак парничних странака разведен је пресудом Основног суда у Пожаревцу П2 934/10 од 11.08.2010. године. За време трајања заједнице стечене су непокретности уписане у лист непокретности ... КО ... и у листу непокретности ... КО ... као и два путничка возила, с тим што се једно возило води на тужиљу, а непокретности и друго возило на туженог ББ. Пре доношења пресуде о разводу брака, тужиља и првотужени су закључили и потписали побијани Споразум о разводу брака од 29.04.2010. године, чији текст је сачинио адвокат у ... . Према овом споразуму, доприноси који су уплаћивани у пензиону касу по разводу брака се не деле, а првотужени се обавезао да тужиљи исплати 25.000 швајцарских франака. Договорено је да инвентар у заједничком стану у коме су супружници живели преузме првотужени, као и некретнине у ..., у односу на које се тужиља одрекла свог дела у корист заједничке деце, друготужене и трећетужене. Пре потписивања наведеног споразума, првотужени је тужиљи исплатио 25.000 швајцарских франака. Дана 08.08.2011. године првотужени је као поклонодавац са овде туженим ћеркама ВВ и ГГ закључио побијани уговор о поклону, којим је ћеркама поклонио по ½ идеалног дела непокретности у КО ... и КО ..., уз задржано право доживотног уживања, а уговор је оверен пред Основним судом у Пожаревцу Ов.3. .../... . Правноснажном делимичном пресудом тог суда П 34712 од 26.09.2013. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила утврђење да је споразум о разводу брака од 29.04.2010. године апсолутно ништав и не производи правно дејство. У овој парници тужиља је тражила утврђење да је Споразум о разводу брака закључен у ... 29.04.2010. године рушљив због мана воље, односно да је закључен под принудом и претњом, као и употребом физичке силе и злостављањем од стране првотуженог, и због неспоразума о природи и предмету споразума.

Код овако утврђеног чињеничног стања, у нижестепеним пресудама је правилно примењено материјално право када је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље да се утврди да је због постојања мана воље ништав Споразум о разводу брака од 29.04.2010. године, као и због постојања битне заблуде, те да се утврди да је ништав и не производи правно дејство Уговор о поклону непокретности закључен између тужених дана 08.08.2011. године.

Наиме, у поступку је утврђено да је закључењу спорног споразума о разводу брака претходио договор између тужиље и првотуженог о подели имовине стечене у ванбрачној и брачној заједници, по коме се тужиља одрекла свог дела брачне и ванбрачне тековине у корист заједничких ћерки, овде тужених, а првотужилац јој је претходно исплатио износ од 25.000 швајцарских франака. Из наведеног произилази да побијани споразум представља споразум о деоби заједничке имовине, која се може извршити у току брака као и после његовог престанка, у складу са чл. 178. и 179. Породичног закона. У поступку је утврђено да је овакав споразум представљао израз сагласности воља тужиље и првотуженог, те да је изјава воље учињена слободно и озбиљно, у складу са чланом 28. Закона о облигационим односима, а утврђено је и да на страни тужиље није било мана воље приликом закључивања споразума, као ни битне заблуде или неспоразума, у смислу чл. 60., 61, 63. и 65. Закона о облигационим односима, па споразум није рушљив у смислу члана 111. тог закона. Осим тога, од закључивања овог споразума до подношења тужбе истекли су рокови из члана 117. тог закона, па је правилан закључак нижестепених судова да је тужбени захтев тужиље у овом делу неоснован. Правилан је такође закључак нижестепених судова да је пуноважан побијани Уговор о поклону закључен између тужених дана 08.08.2011. године, с обзиром да је закључен у писменој форми, оверен од стране суда, те да је првотужени располагао имовином коју му је тужиља по пуноважном споразуму о деоби уступила и у складу са којим је првотужени наведену имовину пренео на њихове заједничке ћерке, са чиме се сагласила и тужиља. Из наведеног произилази да нису испуњени законски услови за утврђивање ништавости уговора о поклону из члана 103. Закона о облигационим односима.

Наводима ревизије којима се указује да је првотужени тужиљу присилио на сачињавање спорног споразума о деоби имовине, да тужиља није могла разумети садржину спразума јер није довољно савладала немачки језик и има само основно образовање, те да је првотужени уз употребу физичке силе и претњи према тужиљи и њеној породици њу присилио на потписивање оваквог споразума, са намером да је доведе у заблуду, заправо се оспорава оцена изведених доказа и утврђено чињенично стање, због чега се ревизја не може поднети, према члану 407. став 2. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић