Против правноснажне другостепене пресуде тужиља је изјавила ревизију због погрешне преимене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 72/11 и 55/14) Врховни касациони суд је нашао да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на ком је заснована правноснажна одлука у делу који се ревизијом побија, тужиља је 16.07.2008. године, као корисник кредита, са туженом банком закључила Уговор о кредиту за куповину непокретности, којим је тужена банка тужиљи, као кориснику кредита, одобрила кредит у висини од 58.590 ЦХФ, у динарској противвредности по продајном курсу банке на дан пуштања средстава у течај. Уговорено је да се кредит отплаћује у 360 месечних ануитета, са променљивом каматном стопом, која ће се усклађивати са висином шетомесечног ЦХФ либора на сваких шест месеци. Спорном одредбом члана 2. став 5. Уговора, предвиђено је да, у случају промене битних тржишних услова (ближе набројаних овим ставом уговора, а који су цитирани нижестепеним одлукама) или ако тужиљи као кориснику кредита, престане радни однос код послодавца (код кога је радила у том периоду) или ако се послодавцу промени утврђени статус, банка задржава право да без закључења посебног анекса, мења висину уговорене каматне стопе и друге услове (провизију, накнаде, средства обезбеђења) у складу са актима пословне политике банке који регулишу висину и начин обрачуна камате, провизије, накнаде и средства обезбеђења. Дописом од 28.07.2009. године, тужена банка је обавестила тужиљу да је извршила усклађивање каматне стопе са висином шестомесечног ЦХФ либора и да јој месечни ануитет по кредитној линији износи 352,47 ЦХФ, након чега је сачинила и Анекс уговора о кредиту, који се примењује од 15.11.2011. године, и који је потписало само овлашћено лице тужене банке, али не и тужиља, којим је такође извршено усклађивање каматне стопе у висином шестомесечног ЦХФ либора увећаног за 2,6% фиксно на годишњем нивоу. Тужена банка је дописом од 10.06.2013. године са тужиљом раскинула уговор о кредиту, па су тужиљине обавезе доспеле у целини и на дан раскида уговора износе 55.268,42 ЦХФ. Оценом налаза и мишљења судског вештака, утврђено је да је за период од 31.05.2009. до 10.06.2013. године, тужена банка тужиљи више обрачунала и наплатила камату у висини од 4.449,29 ЦХФ.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев у целости, налазећи да странка може тражити утврђење ништавости уговорне одредбе и након раскида уговора, те да је апсолутно ништава одредба члана 2. став 5. уговора о кредиту од 28.07.2008. године, закљученог између парничних странака, која се односи на променљиву каматну стопу, па даље налази да се за износ више обрачунате и наплаћене камате у утуженом износу од 4.449,29 ЦХФ тужена неосновано обогатила, па је применом члана 210. у вези члана 214. ЗОО, обавезао тужену да тужиљи врати наведени износ са каматом од момента неоснованог обогаћења до исплате, све у динарској противвредности по продајном курсу тужене банке на дан плаћања.

Побијаном другостепеном пресудом потврђена је првостепена одлука у делу којим је утврђено да је спорна одредба уговора апсолутно ништава, али је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев у делу којим је тужиља тражила да се тужена обавеже да јој врати више наплаћени износ, уз закључак другостепеног суда да тужиља не може потраживати враћање у страној валути, већ само у динарским износима који су јој и наплаћени.

Врховни касациони суда налази да су судови правилно одлучили о ништавости спорне уговорне одредбе, али да се основано ревизијом указује на погрешну примену материјалног права у делу којим је тужбени захтев одбијен.

Уговором о кредиту, у складу са одредбом члана 1065. Закона о облигационим односима, банка се обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором. Применом члана 395. овог Закона, а што је у складу и са чланом 34. став 8. Закона о девизном пословању, ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.

Парничне странке јесу закључиле уговор о кредиту за куповину непокретности, у складу са одредбом члана 1065. у вези члана 395. ЗОО, али се у конкретном случају ради о уговору по приступу, у ком је основне и обавезне елементе уговора сачинила тужена банка као давалац финансијске услуге (кредита), а тужиља је, корисник те услуге (кредита), закључењем уговора прихватио унапред одређене услове уговора, чиме се сматра да је постигнута сагласност воља уговарача, између осталог и у погледу променљиве каматне стопе која се примењује приликом враћања доспелих ануитета.

Тужена банка, као финансијска организација овлашћена за давање кредита, има право на заштиту супстанце вредности датог кредита, што је и учињено уговарањем валутне клаузуле (у швајцарским францима), као и на наплату свог производа (давање кредита), кроз наплату камате на дата средства, али је, као јача страна овог уговорног односа, која одређује услове давања кредита (по уговору по приступу), у обавези и да се придржава општих начела облигационог права приликом заснивања конкретног уговорног односа, а што се посебно односи на начело равноправности странака у облигационом односу (члан 11. ЗОО), начела савесности и поштења (члан 12.), забране искоришћавања монополског положаја (члан 14.), али и начела једнаке вредности узајамних давања (члан 15. ЗОО), које подразумева да се оно поштује не само у моменту закључења уговора него и током његове реализације, наравно имајући у виду и остале елементе уговора о кредиту. То даље значи да уговорне стране, у складу са одредбом члана 10. и 26. ЗОО, могу слободно уговорити било коју каматну стопу, висину провизије, накнаде, средстава обезбеђења, тржишни курс обрачунске валуте, али применом наведених начела облигационог права, а посебно начела једнаке вредности узајамних давања, он мора бити исти приликом давања и враћања кредита, а може се мењати само сагласном вољом обе уговорне стране.

У конкретном случају тужена банка, као уговорна страна која одређује услове уговарања, одредбу о примени каматне стопе у складу са актима који регулишу пословну политику банке, уговорила је у своју корист. За заштиту супстанце банка користи валутну клаузулу, али и променљиву каматну стопу у току трајања уговора, која у моменту закључења уговора није ни одређена ни одредива. Оваква уговорна одредба је недопуштена, јер очито доводи до неравноправности учесника овог облигационих односа и стицања без основа у корист банке и то у висини разлике између уговором предвиђене и касније измењене и примењене каматне стопе, па судови основано закључују да је ништава одредба члана 2. став 5. закљученог Уговора о кредиту за куповину непокретности.

Утврђењем ништавости наведене уговорне одредбе, отпао је основ по коме је тужена банка од тужиље наплаћивала камату у већем износу од оног који је уговором предвиђен, на који начин је дошло до неоснованог обогаћења у корист тужене, а на терет тужиље, у утврђеном и утуженом износу, па је тужена као неосновани стицалац, применом члана 210. став 1. Закона о облигационим односима, дужна и вратити тужиљи наведени износ. Одредбом члана 395. истог Закона, као и одредбом члана 34. став 8. Закона о девизном пословању, предвиђено је да ако новчана обавеза гласи на плаћање у некој страној валути, њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавезе.

Имајући у виду наведене законске одредбе, као и да је тужиљина обавеза плаћања ануитета, у који је интегрисана и обрачуната камата, уговором утврђена у страној валути – швајцарским францима, то она основано може захтевати враћање у истој валути, али са исплатом у динарској противвредности на дан плаћања, како је и постављен тужбени захтев, због чега није било основа да се тако постављен захтев одбије као неоснован, како је то учињено побијаном одлуком.

Како је побијаном другостепеном пресудом, погрешном применом материјалног права тужбени захтев за враћање више наплаћеног износа (камате), одбијен као неоснован, Врховни касациони суд је применом члана 416. став 1. ЗПП, преиначио другостепену пресуду у том делу, одбио жалбу тужене и потврдио првостепену одлуку, односно одлучио као у ставу првом изреке.

Тужиља је успела у поступку по ревизији, па јој на основу члана 153. и 154. ЗПП припадају опредељени трошкови овог поступка, који су јој досуђени у висини од 97.200,00 динара и то 18.000,00 динара на име трошкова за састав ревизије од стране адвоката на основу Тарифног броја 13. Тарифе о наградама и накнадама за рад адвоката („Сл. гласник РС“, бр. 121/12) и по 39.600, 00 динара на име таксе за ревизију и одлуку по ревизији, применом тарифног броја 1. став 5. Таксене тарифе Закона о судским таксама („Сл. гласник РС“ бр. 28/94, ... и 93/12).

На основу изнетог, у складу са одредбом члана 165. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић