Апелациони суд у Крагујевцу, пресудом Гжрр 269/20 од 05.08.2020. године, одбио је као неосновану жалбу тужене и потврдио пресуду Основног суда у Параћину Прр1 36/19 од 06.02.2020. године, у делу става првог изреке, којим је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да исплати тужиљи на име накнаде имовинске штете изазване повредом права на суђење у разумном року у предмету стечаја Ст 53/10, који се води пред Привредним судом у Крагујевцу, неисплаћено потраживање на основу радног односа и рада код стечајног дужника ДП за производњу процесне опреме „Никроопрема“ у стечају, у износу чија је висина утврђена Закључком Привредног суда у Крагујевцу Ст 53/10 од 16.09.2010. године (број пријаве 36), и то за износ од 655.396,27 динара на име главног дуга, са законском затезном каматом на овај износ почев од 07.10.2019. године па до коначне исплате, за износ од 254.088,44 динара на име законске затезне камате обрачунате на главни дуг до дана отварања стечајног поступка од 04.05.2010. године и за износ од 17.934,74 динара на име трошкова парничног поступка, у року од 15 дана од дана пријема отправка пресуде, под претњом принудног извршења, као и у ставу трећем изреке исте пресуде (став први изреке). Преиначио је пресуду Основног суда у Параћину Прр1 36/19 од 06.02.2020. године, у делу става првог изреке којим је одлучено о законској затезној камати на име главног дуга, тако што је одбијен као неоснован део тужбеног захтева тужиље, којим је тражила да се обавеже тужена да јој на досуђени износ имовинске штете од 655.395,27 динара исплати законску затезну камату од 16.09.2010. године као дана доношења Закључка којим је утврђена висина потраживања тужиље па до 27.10.2019. године као дана подношења тужбе (став други изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у преиначујућем делу, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права. У ревизији је указала на одлуку Апелационог суда у Крагујевцу Гжрр 1/2019 од 21.02.2019. године.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност ревизије на основу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. а у вези члана 413. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС, 55/14, 87/18 и 18/20) и утврдио да ревизија тужиље није дозвољена.

Тужба је поднета 07.10.2019. године. У уводу првостепене пресуде је наведена вредност предмета спора у износу од 927.420,15 динара.

Одредбом члана 28. став 1. ЗПП је прописано да, ако је за утврђивање стварне надлежности, права на изјављивање ревизије и у другим случајевима прописаним у овом закону меродавна вредност предмета спора, као вредност предмета спора узима се само вредност главног захтева. Одредбом става 2. овог члана да, камате, уговорне казне и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају се у обзир ако не чине главни захтев.

Према томе, под главним захтевом у смислу наведеног члана подразумева се захтев странке због кога се поступак води, док се споредним тражењима сматрају захтеви странке који се истичу поводом или са главним захтевом, односно потраживања акцесорне природе у односу на главни захтев. Споредно тражење се узима у обзир само када се тражи главно потраживање и тада се према том потраживању одређује вредност предмета спора.

Како се ревизијом побија одлука о камати, која у конкретној ситуацији не чини главни захтев, то ревизија тужиље није дозвољена.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић