У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у браку са сином тужених све до његове смрти ...2019. године. Током брака, добили су четворо деце која су малолетна. Тужиља је са покојним супругом и децом живела у заједничком домаћинству са туженима, а након смрти њеног супруга дошло је до поремећених односа између парничних странака, па је тужени истерао тужиљу из куће и није јој дозволио да са собом поведе децу. Тужиља је против тужених поднела пријаву полицији и Центру за социјални рад Сјеница захтевајући предају деце и покренула је овај парнични поступак јер су тужени одбили да јој предају децу. Решењем суда од 15.05.2020. године одређена је привремена мера предаје деце тужиљи, а по жалби тужених Виши суд у Новом Пазару је решењем од 10.09.2020. године потврдио првостепено решење којим је усвојена привремена мера. По предлогу тужиље, одређено је извршење решења закључком суда И бр. 21/20, с обзиром да тужени нису добровољно поступили по правноснажном решењу, и дат им је налог да у року од 48 сати предају малолетну децу тужиљи. Тужени нису поступили по наведеном закључку и нису дозволили тужиљи да преузме децу, па им је решењем И 21/20 од 27.07.2020. године изречена казна затвора у трајању док тужени као извршни дужници не поступе по налогу суда, а најдуже 60 дана. Након тога, тужени су децу предали тужиљи, због чега је она повукла тужбени захтев за предају деце. Из извештаја Центра за социјални рад у Сјеници утврђено је да тужиља испуњава све услове да деци пружи нормалан развој и васпитање, а услови у којима су се деца налазила док су боравила у домаћинству тужених погодовали су формирању асоцијалног понашања, а комуникација деце са широм заједницом је одступала од нормалних карактеристика.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у нижестепеним пресудама примењено материјално право када је утврђено да тужиља самостално врши родитељско право над малолетном децом и тужени су обавезани да јој омогуће вршење родитељског права и уздрже се од било каквог узнемиравања у његовој реализацији.

Према члану 77. став 1. Породичног закона, један родитељ сам врши родитељско право када је други родитељ непознат или је умро или је потпуно лишен родитељског права, односно пословне способности.

Како је супруг тужиље и син тужених преминуо, то тужиља над малолетном децом самостално врши родитељско право, у смислу наведене законске одредбе. У поступку је утврђено да су тужени онемогућили тужиљу у самосталом вршењу родитељског права тако што јој нису дозволили да децу поведе када се иселила из њиховог домаћинства, нити су јој децу предали по правноснажној судској одлуци и у извршном поступку, што је супротно одредби члана 60. ст. 1. и 2. Породичног закона, по коме дете има право да живи са родитељима и право да се родитељи о њему старају пре свих других, а ово право може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета. Зато су у нижестепеним пресудама правилно примењене наведене одредбе када је тужбени захтев тужиље усвојен.

Ревизијом тужених неосновано се указује да тужиља нема правни интерес за подношење тужбе с обзиром да врши родитељско право по самом закону. Међутим, у време подношења тужбе постојао је правни интерес тужиље јер су тужени одбили да јој предају децу, нису поступили ни по каснијем правноснажном решењу којим је усвојена привремена мера, нити су децу предали у извршном поступку, а тужбом је постављен и тужбени захтев да се тужени убудуће уздрже од било каквог узнемиравања тужиље у реализацији родитељског права.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа – судија

Јасмина Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић