Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж 3860/22 од 30.11.2022. године, првостепена пресуда је преиначена тако што је тужбени захтев у целости одбијен, а тужилац обавезан да туженом надокнади парничне трошкове у износу од 85.500,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу чланова 403. став 2. тачка 2. и 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку доношења пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању правни претходници парничних странака су 50-тих година XX века извршили физичку деобу спорних парцела, које су у катастру непокретности уписане као искључиво власништво туженог. Од тог времена правни претходници тужиоца, односно тужилац је у фактичком поседу дела парцела описаних у изреци првостепене пресуде, без повреде међних линија које су у време деобе установљене.

Са полазиштем на ове чињенице првостепени суд усваја постављени захтев, налазећи да је тужилац као правни следбеник на основу извршене физичке деобе, власник спорног дела парцела на основу одредбе члана 20. став 1. Закона о основама својинскоправних односа.

Другостепени суд не прихвата становиште првостепеног суда, налазећи да скица дата у налазу вештака не може бити саставни део изреке пресуде, већ да она само представља доказ о обиму права које се тужбом потражује. Изрека пресуде мора да садржи мере и границе делова сваке спорне парцеле, а како то тужилац није учинио изрека првостепене пресуде је неизвршива, због чега је тужбени захтев неоснован.

Становиште другостепеног суда није правилно.

Одредбом члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година. Одредбом члана 30. став 2. истог закона, прописано је да се у време потребно за одржај урачунава време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно савесни држаоци.

Предмет спора је утврђење права својине тужиоца на реалним деловима парцела, које су у катастру уписане као искључива својина туженог. Спорне делове парцела на којима је стекао својину по правном основу одржаја тужилац је определио привременим бројем 2, у складу са скицом која је саставни део налаза и мишљења вештака геометра СР „Геонис“ власништво Ненада Милосављевића од 17.03.2021. године.

Овакво означавање предмета права својине омогућује идентификацију реалног дела спорних парцела у васништву тужиоца, па супротно становишту другостепеног суда пресуда представља извршну исправу. Спорни делови парцела довољно су опредељени и својом садржином пресуда омогућује деобу парцела према обиму права својине странака, што је услов за упис спорног права својине тужиоца у катастар непокретности.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

На основу одредби чланова 165. став 2., 153. став 1. и 154. ЗПП, ставом другим изреке, одлучено је о трошковима ревизијског поступка. Досуђени износ тужиоцу састоји се од награде за састав ревизије у износу од 18.000,00 динара, судских такси на ревизију у износу од 11.640,00 динара и на ову пресуду у износу од 17.460,00 динара.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић