Пресудом Апелационог суда у Београду Гж2 238/21 од 30.06.2021. године, ставом првим изреке, потврђена је пресуда Првог основног суда у Београду П2 1801/19 од 14.01.2021. године у првом, другом, петом и шестом ставу изреке, а жалбе тужиље и туженог у наведеном делу су одбијене, као неосноване. Ставом другим изреке, укинута је пресуда Првог основног суда у Београду П2 1801/19 од 14.01.2021. године у трећем, четвртом, седмом, осмом и деветом ставу изреке и у овом делу је предмет враћен истом суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, става првог и петог изреке, тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су биле у брачној заједници,коју је због озбиљно поремећених односа, тужиља са двоје малолетне деце напустила.Тужиља је запослена у фирми чији је тужени директор. Тужени је према тужиљи вршио физичко насиље дана 17.08.2018. године када је тужиља задобила повреде леве руке, описане у извештају лекара специјалисте КБЦ Звездара од 17.08.2018. године. Тужени је приликом овог догађаја видео тужиљину руку у вратима и наставио да врата гура како би их затворио, што је на крају и успео, услед чега је тужиља задобила повреде у виду подлива правоугаоног облика димензија 6х2цм на левој надлактици, као и више овалних подлива димензија 6х3цм. До физичког контакта између странака је дошло и 30.08.2018. године, када је тужени више пута ударио тужиљу каблом од телефона. Између странака је било и вербалних сукоба, тако што је тужени упућивао тужиљи увреде, говорећи јој „да се је.е са свим запосленима у фирми“, називао је погрдним именима – „ку.ва, др.ља, дро.фуља“ и слао јој СМС поруке увредљивог садржаја. Тужиља је приликом свађа вређала туженог, називајући га погрдним именима – „наркоманом, импотентком, ћелавим, смрадом“. Тужиља се дана 17.08.2018. године обраћала ПС Палилула поводом догађаја који се тог дана одиграо у просторијама фирме у којој странке заједно раде.

Делимичним уважавањем налаза и мишљења Градског центра за социјални рад у Београду, Одељење Палилула, нижестепени судови су оценили да су односи парничних странака поремећени већ дужи низ година, да су мотивисани нерешеним имовинским односима, поделом брачне имовине која је још у току, као и дубоко умреженим, испреплетаним односима, како на партнерском тако и на пословном нивоу.

Имајући у виду утврђено чињенично стање, нижестепени судови су одредили меру заштите од насиља у породици којом се забрањује туженом да на било који начин узнемирава тужиљу и налогом да се уздржава од сваког дрског, безобзирног и злонамерног понашања којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље, оценивши да ова мера има превентивни карактер и има за циљ да тужиљи омогући слободно и безбедно кретање, без икаквог узнемиравања и страха да ће поново доћи до насиља. Нижестепени судови су имали у виду и чињеницу да странке раде у истој фирми, да је тужиља испољила страх да се врати на посао по истеку одређених мера, да је неизвесно да ли ће фирма наставити са радом, а и код чињенице да је тужени процењен као особа са слабим механизмима контроле и нижим прагом толеранције на фрустрације, налазећи да ће се изреченом мером тужиљи пружити најбоља заштита и остварити сврха да се не понови било какав вид насиља и отклонити околности које погодују или подстичу понављање насиља.

Правилно су судови применили материјално право, одредбе из члана 197. став 1. и члана 198. ст. 1. и 2. Породичног закона, када су одредили мере заштите од насиља у породици, забраном туженом да на било који начин узнемирава тужиљу, са налогом да се уздржава од сваког дрског, злонамерног и безобзирног понашања којим се угрожава телесни интегритет, душевно здравље и спокојство тужиље. Према утврђеним околностима, а посебно према прихваћеном мишљењу органа старатељства, такође правилно је одбијен противтужбени захтев туженог за одређивање мере заштите од насиља у породици забраном тужиљи да се приближава туженом на удаљености мањој од 5 метара са становишта да тужиљино понашање није угрожавајуће по туженог и да се он више не осећа угроженим, па изрицање овакве мере није целисходно.

Врховни касациони суд сматра да радње које је тужени предузео према тужиљи имају обележја насиља у породици којима се угрожава не само психички, већ и телесни интегритет, те да овако предузете радње туженог, код тужиље оправдано изазивају страх и бојазан за своју безбедност. Имајући у виду да је тужени према тужиљи испољио понашање које представља насиље у породици у смислу члана 197. став 1. Породичног закона, правилно и оправдано су одређене мере заштите од насиља у породици у смислу члана 198. ст. 1. и 2. тог Закона, услед опасности да ће се насиље у породици поновити.

Наводи ревизије туженог да се критични догађај не може декларисати као насиље у породици јер није било никаквог ни физичког ни вербалног сукоба, да је кривична пријава против њега одбачена и да је мишљење Центра за социјални рад било пристрасно и необјективно, да не постоји никакав контакт међу странкама од половине 2018. године, да је привремена мера која је била одређена, истекла 2019. године, и да је постигла сврху, тако да једина исправна одлука коју је суд требало да донесе јесте да одбије тужбени захтев тужиље у целости, лишени су сваког основа и нису од значаја за доношење другачије одлуке. Наиме, супротно наводима ревизије, овакво понашање туженог не представља изолован случај, јер је тужени био физички насилан према тужиљи 17.08.2018. године, а физичко насиље је поновио 30.08.2018.године, па се оваквим наводима не доводи у сумњу чињенично-правни закључак о постојању насиља у породици.

Супротно наводима ревизије да су нижестепени судови неједнаким третирањем странака у поступку и фаворизовали једну страну, те обесмислили било какав навод туженог, према становишту Врховног касационог суда, другостепени суд је на основу утврђеног чињеничног стања правилно закључио да тужиљино понашање, коришћењем погрдних речи приликом свађе са туженим, није угрожавајуће по туженог који се више не осећа угроженим, те је прихватајући мишљење Центра за социјални рад, правилно оценио да изрицање овакве мере није сврсисходно.

Врховни касациони суд је оценио да се ни осталим наводима у ревизији не доводи у сумњу правилност побијане пресуде, због чега их посебно није образлагао.

На основу изнетих разлога, а на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке пресуде.

Тужени у поступку по ревизији није успео, па му сагласно одредби из члана 153. став 1. ЗПП не припадају трошкови састава ревизије, због чега је применом одредбе члана 165. став 1. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке пресуде.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић