.jpg "Sudska praksa")
Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев 7791/2025
15.10.2025. година
Београд
Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранке Дражић, председника већа, Марине Милановић, Весне Мастиловић, Иване Рађеновић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Ђорђе Бендић, адвокат из ..., против тужених ББ, ВВ, ГГ и ДД, сви из ..., чији је заједнички пуномоћник Драган Јешић, адвокат из ..., ради утврђења, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 957/24 од 19.02.2025. године, у седници одржаној 15.10.2025. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
НЕ ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 957/24 од 19.02.2025. године, као изузетно дозвољеној.
ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 957/24 од 19.02.2025. године.
О б р а з л о ж е њ е
Пресудом Основног суда у Прибоју П 433/2023 од 25.01.2024. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужилац по основу стицања у породичној заједници власник 41,66% породичне куће која се налази на к.п. бр. .. уписана у л.н. бр. .. к.о. Прибој са правом коришћења наведене парцеле на којој се налази кућа са уделом 41,66%, која парцела је површине 3,57 ари, што су тужени дужни признати. Ставом другим изреке, обавезан је тужилац да туженима накнади трошкове парничног поступка од 432.000,00 динара са законском затезном каматом од дана извршности пресуде до исплате.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 957/24 од 19.02.2025. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Прибоју П 433/2023 од 25.01.2024. године. Ставом другим изреке, одбијен је као неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.
Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.
Испитујући дозвољеност ревизије тужиоца применом члана 404. став 2 Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана да се дозволи одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној.
Одредбом члана 404. став 1. ЗПП прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).
Предмет тражене правне заштите је утврђење права својине на делу непокретности по основу стицања у породичној заједници. Нижестепени судови су одлучили одбијањем тужбеног захтева налазећи да нема места примени одредбе члана 195. Породичног закона, с обзиром да тужилац сходно одредби члана 231. ЗПП није доказао да је постојала економска заједница изражена у заједничком стицању, нити заједница живота, јер је током поступка утврђено да је тужилац након развода брака својих родитеља живео са мајком, братом и сестрама у старој кући, а да нова кућа која је предмет тужбеног захтева није ни постојала, већ је предметну кућу саградио сада покојни отац странака сопственим средствима, те иста не може представља заједничку имовину тужиоца и његовог оца. Тужилац наводима ревизије оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, што не може бити разлог за изјављивање посебне ревизије, a уз ревизију није доставио нити се позвао на пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању судова у истој или битно сличној чињеничноправној ствари.
Имајући у виду да се ради о парници у којoj одлука о основаности тужбеног захтева зависи од утврђења чињеница у сваком конкретном случају, релевантних за примену материјалног права, а нема потребе за уједначавањем судске праксе, разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни за новим тумачење права, Врховни суд налази да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, па је у складу с тим одлучио као у ставу првом изреке.
Испитујући дозвољеност ревизија на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.
Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.
Тужба у овој правној ствари поднета је 12.03.2018. године, а вредност предмета спора је 500.000,00 динара.
Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору са захтевом за неновчано потраживање у коме утврђена вредност предмета спора не прелази законом прописани имовински цензус за допуштеност ревизије по члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да изјављена ревизија није дозвољена.
Из тог разлога, Врховни суд је применом одредбе члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.
Председник већа – судија
Бранка Дражић,с.р.
За тачност отправка
Заменик управитеља писарнице
Миланка Ранковић
