Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев 8259/2022
27.04.2023. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Звездане Лутовац, председника већа, Иване Рађеновић, Владиславе Милићевић, Татјане Матковић Стефановић и Татјане Миљуш, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Вера Стојановић, адвокат из ..., против туженог ББ из ..., чији је пуномоћник Емил Сомер, адвокат из ..., ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 114/22 од 02.02.2022. године, у седници већа одржаној дана 27.04.2023. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

НЕ ПРИХВАТА СЕ одлучивање о ревизији туженог изјављеној против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 114/22 од 02.02.2022. године, као изузетно дозвољеној.

ОДБАЦУЈЕ СЕ као недозвољена, ревизија туженог изјављена против пресуде Вишег суда у Сомбору Гж 114/22 од 02.02.2022. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Врбасу П 1660/20 од 05.10.2021. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа и достојанства исплати износ од 80.000,00 динара са законском затезном каматом од пресуђења до исплате. Ставом другим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 56.200,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Пресудом Вишег суда у Сомбору Гж 114/22 од 02.02.2022. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против наведене другостепене пресуде тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. ЗПП.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као о изузетно дозвољеној (члан 404. став 1. ЗПП). Наиме, нижестепени судови су оценили да тужиоцу припада право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа и достојанства применом члана 200. и 154. ЗОО и оценом свих околности од значаја за доношење одлуке о висини накнаде нематеријалне штете, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи ова накнада. Сходно наведеном, ово правно питање није од општег интереса или у интересу равноправности грађана, већ је везано за конкретну чињеничноправну ситуацију и решавање спорног односа странака, а тужени није доставио одлуке судова којима би поткрепио своје тврдње о неуједначеној судској пракси у тумачењу и примени материјалног права у погледу досуђене накнаде нематеријалне штете. Из наведеног разлога, на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучено као у ставу првом изреке.

Преузмите документ у ПДФ формату