Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. и 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а није учињена ни битна повреда поступка из члана 374. став 1. ЗПП на коју се у ревизији указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је сувласник 1/3 са туженом која је сувласник 2/3 на стану број .. у Улици ... број .. . Тужиља се 2015. године први пут обратила туженој писмено преко пуномоћника и позвала је да јој исплати тржишну вредност 1/3 удела на стану, или да продају стан и да јој исплати 1/3 од те вредности. Како није дошло до реализације по њеном захтеву, покренула је ванпарнични поступак ради физичке деобе. У поседу предметног стана је тужена а у стану тужиља је боравила непуних месец дана док јој је брат још био жив. У току спровођења поступка деобе предметни стан је продат у јулу месецу 2017. године. У току поступка обављено је економско-финансијско вештачење ради утврђивања цене закупа на предметном стану, па је утврђено да је цена закупа 127,50 евра месечно, при чему је закуп обрачунат на празан ненамештен стан. Сходно опредељеној висини закупнине, тужиљи би припало 42,50 евра као сувласнику 1/3 стана, док није продат.

Сходно напред утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао тужену на плаћање по 42,50 евра у динарској противвредности на дан исплате, почев од 01.01.2016. до јула 2017. године, све са законском затезном каматом од доспелости појединачних износа до исплате. Правни основ за усвајање тог дела тужбеног захтева првостепени суд темељи на одредби члана 219. Закона о облигационим односима, који уређује однос између власника ствари и трећих лица. У преосталом делу тужбени захтев је одбио као неоснован.

Другостепени суд, везано за усвајајући део тужбеног захтева, није прихватио овакво правно становиште првостепеног суда. Налази да је тужбени захтев неоснован, а сходно члану 38. став 2. ЗОСПО, јер тужена, као савестан држалац стана, није у обавези да плати накнаду за коришћење ствари за време док је била савесна. Тужена као већински сувласник није користила туђу већ своју ствар, због чега нема места примени члана 219. Закона о облигационим односима који уређује односе између власника и трећих лица. У овом случају не може се говорити о стицању без основа, јер сувласник има правни основ коришћења ствари у свом аликвотном делу, дакле сразмерно свом уделу на свакој честици ствари. Стога тужиља нема право на накнаду на име стицања без основа од дана подношења предлога за физичку деобу па до продаје предметног стана по основу накнаде за употребу туђе ствари. У том делу је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, док је у преосталом делу првостепена пресуда потврђена.

По оцени Врховног суда, правилан је закључак другостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева тужиље. Правилно закључује другостепени суд да се у овом случају не може применити одредба члана 219. Закона о облигационим односима. Тужена као већински сувласник није користила туђу, већ своју ствар. Као сувласник је имала 2/3 свог удела у свакој честици предметне ствари, па није била у обавези да позива другог сувласника на коришћење предметног стана и да му активно нуди судржавину, у ситуацији када то други сувласник тј. тужиља не тражи.

Из чињеничног стања произлази да тужиља није тражила да јој се преда стан у судржавину и да јој није брањено да стекне судржавину на предметном стану, па је стога правилан закључак другостепеног суда о неоснованости захтева тужиље за исплату траженог износа по основу стицања без основа.

Основани су наводи да првостепени суд погрешно тумачи одредбу члана 14. Закона о основама својинскоправних односа, према којој сувласник има право да ствар држи и да се њоме користи заједно са осталим сувласницима сразмерно свом делу, не повређујући права осталих сувласника. Ово из разлога што је евидентно да тужиља није ни тражила да јој се омогући коришћење спорног стана, тј. да јој се исти преда у судржавину. Није од значаја одредба члана 3. ЗОСПО која предвиђа да ниједан сувласник не може имати искључиво право државине без сагласности осталих, а ово из разлога што у току поступка није ни доказивано да је тужиљи забрањивано и да је иста онемогућена да користи спорни стан и да јој је онемогућено да стекне судржавину. Ни остали наводи ревизије нису од таквог значаја да могу довести до другачије одлуке суда.

Имајући у виду напред изнето, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић