Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи применом члана 403. став 2. тачка 2. и члана 404. ЗПП.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник“ РС бр. 72/11, 49/13 - УС, 74/13 - УС, 55/14, 87/18 и 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о тужбеном захтеву за накнаду штете у виду измаклих прихода на страни тужиље, применом одговарајућих одредаба материјалног права - Закона о енергетици, Уредбе о условима испоруке електричне енергије и Закона о облигационим односима, уз закључак да тужиља није неовлашћено користила електричну енергију у предметном објекту, а да на страни туженог постоји кривица која је у узрочно – последичној вези са настанком штете, која се огледа у немогућности тужиље да након искључења електричне енергије у објекту настави са обављањем делатности и остваривањем прихода, с тим да је другостепени суд утврдио и допринос тужиље у настанку штете од 50% због пропуста да предузимањем одређених радњи смањи евентуалну штету.

По оцени Врховног касационог суда, у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији туженог као о изузетно дозвољеној, узимајући у обзир врсту спора и садржину тражене судске заштите, начин пресуђења, као и разлоге за делимично усвајање тужбеног захтева, који су у складу са правним схватањем израженим кроз одлуке Врховног касационог суда, у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним чињеничним стањем и правним основом. У изјављеној ревизији нису наведена правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити су приложене судске одлуке којима је на другачији начин одлучено у истоветним или битно истоветним чињенично-правним ситуацијама, па зато нема места одлучивању о ревизији туженог ни ради уједначавања судске праксе.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 404. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужиља је поднела тужбу 28.03.2014. године, а вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде износи 261.024,00 динара.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору и да вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд утврдио да је ревизија недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић