Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, Врховни суд налази да не постоје разлози предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23) да би се о ревизији одлучивало као о изузетно дозвољеној.

Побијаном правноснажном пресудом утвђено је да ништав споразум парничних странака о накнади за експроприсано пољопривредно земљиште и обавезан је тужени да исплати тужиљи разлику од износа накнаде исплаћене за експроприсано земљиште као за пољопривредно до износа припадајуће накнаде за преузето градско грађевинско земљиште, у тржишној вредности утврђеној на основу налаза и мишљења судског вештака грађевинске струке. Ово због тога што је предметно земљиште у време експропријације и закључења предметног споразума о висини накнаде већ имало статус градског грађевинског земљишта у трећој и четвртој зони, према важећем Генералном урбанистичком плану града Врања (који је усвојен 24.12.2009. године и објављен у „Службеном гласнику Града Врања“, број 7/2010), иако се у катастру непокретности водило као пољопривредно земљиште, а експроприсано је ради изградње деонице пута Е75 Београд – Ниш – Граница са Републиком Македонијом.

Одлука, којом је разрешен спорни правни однос настао тиме што је планским документом извршена промена намене из пољопривредног у грађевинско земљиште, која није била евидентирана у катастру непокретности приликом експропријације земљишта, и којом је приликом одређивања висине накнаде примењен став да суд није везан искључиво проценом Пореске управе, већ је висина накнаде одређена применом критеријума који је судски вештак узео у обзир приликом одређивања тржишне вредности експроприсане непокретности, не одступа од правних схватања израженог у судским одлукама овог и Уставног суда. Одлуке овог и другостепених судова на које ревидент указује у својој ревизији нису од утицаја на другачије одлучивање, јер одлука у споровима са оваквим тужбеним зависи од утврђеног чињеничног стања.

Из наведених разлога одлучено је као у првом ставу изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 420. ЗПП, Врховни суд је оценио да ревизија није дозвољена ни као редовна.

Према одредби члана 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој парници поднета је 13.12.2016. године, а вредност предмета спора је 367.200,00 динара и очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, због чега ревизија није дозвољена.

С обзиром на изложено, одлучено је као у другом ставу изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић