Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11...10/23) и нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању утврђеном на расправи пред другостепеним судом, између тужиоца као закуподавца и туженог као закупца закључен је 17.11.1998. године Уговор о закупу пословног простора – локала број .. у Улици ... број .. на Новом Београду, на одређено време од годину дана, до 16.11.1999. године, уз месечну закупнину од 654,20 динара. Тужени је платио закупнину за 6 месеци. По предлогу туженог од 05.04.2001. године, између странака је 05.06.2001. године закључен анекс истог уговора о закупу са продужењем рока закупа до 16.11.2001. године, стим да су све одредбе уговора од 17.11.1998. године остале на снази. Чланом 12. уговора о закупу предвиђено је да, уколико по истеку уговореног, односно отказног рока, закупац не преда пословни простор, све обавезе закупца по основу уговора остају на снази до дана фактичког пријема пословног објекта од стране закуподавца. Тужилац је доставио туженом опомену пред отказ уговора од 23.02.2007. године, којом је туженог позвао на исплату неисплаћених закупнина, а затим отказ уговора од 20.07.2007. године и допис од 01.08.2008. године, којим је тужилац позвао туженог да изврши примопредају предметног локала. Тужилац је ушао у посед локала 10.04.2010. године. Допунским вештачењем од стране вештака економско- финансијске струке, утврђена је висина уговорене цене закупа, са усклађивањима према подацима Републичког завода за статистику за период од 01.01.2005. године до 10.04.2010. године у износу од 453.184,41 динара.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд је нашао да је тужени био у државини локала, да није доказао да је узнемираван у поседу локала, да није користио право на раскид уговора о закупу, снижење закупнине или накнаду штете, па је делимично усвојио тужбени захтев због фактичке немогућности коришћења предметног локала од стране тужиоца. Оцењујући као делимично основаним приговор застарелости са позивом на одредбу члана 375. ЗОО, закључује да тужиоцу припада право на износ уговорене цене закупа из члана 2. став 3. уговора од 654,20 динара, која се усклађује сразмерно расту цена на мало, утврђене допунским налазом вештака за период од августа 2006. године, (имајући у виду време подношења тужбе 12.08.2009. године) па до 10.04.2010. године као дана предаје предметног пословног простора тужиоцу у посед са законском затезном каматом од дана вештачења.

По оцени Врховног суда, правилно је другостепени суд применио материјално право.

Чланом 10. Закона о облигационим односима прописано је да стране у облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих обичаја, да своје односе уреде по својој вољи.

Чланом 567. став 1. Закона о облигационим односима прописано је да уговором о закупу обавезује се закуподавац да преда одређену ствар закупцу на употребу, а овај се обавезује да му за то плаћа одређену закупнину. Чланом 595. истог закона прописано је да уговор о закупу закључен на одређено време престаје самим протеком времена за које је закључен. Исто важи и у случајевима кад је у недостатку воље уговарача трајање закупа одређено законом. У члану 596. став 1. истог закона прописано је да кад по протеку времена за који уговор о закупу био закључен закупац продужи да употребљава ствар, а закуподавац се томе не противи, сматра се да је закључен нов уговор о закупу неодређеног трајања под истим условима као и претходни.

У конкретном случају, тужени је користио закупљени простор у уговореном периоду и по истеку овог периода наставио је са коришћењем простора и након што га је тужилац позвао на исплату неплаћених закупнина, отказа уговора и захтева за примопредају предметног локала све до 10.04.2010. године, када је тужилац ушао у посед локала. Чланом 12. уговора је било предвиђено да, уколико по истеку уговореног, односно отказног рока, закупац не преда пословни простор, све обавезе закупца по основу уговора остају на снази до дана фактичког пријема пословног објекта од стране закуподавца, која уговорна одредба је била позната туженом, па је тужени у смислу напред цитираних одредаба закона у обавези да тужиоцу исплати уговорну закупнину. Другостепени суд је правилно оценио да постоји обавеза туженог на накнаду за коришћење локала без обзира да ли је исти користио за обављање делатности или не, будући да је утврђено да је тужени био у поседу локала, да је имао кључ и своје ствари у пословном простору до 10.04.2010. године. Тужени није доказао да је узнемираван у поседу простора, да је обавестио о томе тужиоца као закуподавца, нити је користио правна средства предвиђена одредбама члана 578., 580. и 595. ЗОО. Стога је правилно другостепени суд обавезао туженог на исплату уговорене закупнине, оцењујући приговор застарелости делимично основаним у смислу члана 375. ЗОО, па наводи ревидента о погрешној примени материјалног права нису основани. Осим тога, указујући на погрешну примену материјалног права ревидент фактички оспорава утврђено чињенично стање, што не представља ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. Закона о парничном поступку ревизија је одбијена као неоснована и одлучено као у изреци.

Председник већа - судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправк

а Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић