Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 1253/2015
24.07.2015. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија Снежане Андрејевић, председника већа, Споменке Зарић, Божидара Вујичића, Весне Поповић и Лидије Ђукић, чланова већа, у парници тужиље Р.С. из Н.С., чији је пуномоћник В.Ж., адвокат из Н.С., против туженог Н.и.С. АД Н.С., чији је пуномоћник Н.Ш., адвокат из Н.С., ради утврђења и исплате, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 189/15 од 11.03.2015. године, у седници већа од 24.07.2015. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

ОДБAЦУЈЕ СЕ као недозвољена ревизија туженог изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 189/15 од 11.03.2015. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Новом Саду П1-1768/2013 од 08.09.2014. године, ставом првим изреке делимично је усвојен тужбени захтев. Ставом другим изреке утврђена је ништавост члана 4. Споразума о престанку радног односа од 07.07.2010. године. Ставом трећим изреке одбијен је део тужбеног захтева да се обавеже тужени да тужиљи исплати зараду из добити за 2010. годину у износу од 54.841,59 динара са припадајућом законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке одређено је да свака странка сноси своје парничне трошкове.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 189/15 од 11.03.2015. године, ставом првим изреке одбијене су жалбе парничних странака и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против другостепене пресуде, тужени је благовремено преко пуномоћника изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и из разлога прописаних чланом 404. Закона о парничном поступку.

По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени законски услови за одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14). Наиме, нема разлога који указују на потребу уједначавања судске праксе или новог тумачења права, као ни разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана.