Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, применом члана 404. ЗПП.

Чланом 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11…18/20), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). Ставом 2. истог члана прописано је да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни касациони суду у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом одлучено је о захтеву тужиоца за исплату накнаде трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Имајући у виду различиту праксу Апелационог суда у Крагујевцу о овом правном питању у односу на остале апелационе судове, као и у односу на правно схватање Врховног касационог суда изражео у предметима са идентичним правним и чињеничним стањем, када је у питању захтев за накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, то следи да у овом случају постоји потреба одлучивања о посебној ревизији, ради уједначавања судске праксе, са којих разлога су испуњени услови из члана 404. ЗПП и на основу чега је одлучено као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, бр.72/11…18/20) и утврдио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог од 01.09.2015. године, након извршених статусних промена код АД ,,Железнице Србије“, до 26.12.2017. године када је проглашен за технолошки вишак. Тужиоцу у наведеном периоду није исплаћиван топли оброк и регрес, а у утуженом периоду је користио годишњи одмор у складу са законом. У спорном периоду тужени у листама за обрачун зараде, тужиоцу није исказивао новчани износ тражених накнада. У вредност једног радног часа укључена је месечна вредност за исхрану у току рада у вредности 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора, сведена на један радни час. Вештачењем је утврђена висина ове накнаде у нето износима, који су утврђени према параметрима из Општег колективног уговора који је важио од септембра 1995. године, на чије одредбе је упућивао Колективни уговор ЈЖТП („Службени гласник РС“ бр. 37/95 и 7/2000), с обзиром да Анекс колективног уговора из 2006. године, као и сада важећи Колективни уговор закључен 24.03.2015. године не садрже конкретну регулативу која утврђује висину ове накнаде.

Тужилац тужбом тражи да му тужени исплати накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора за период од 13.04.2017. године до 31.12.2017. године.

Нижестепени судови су одбили, као неосноване захтеве тужиоца сматрајући да су потраживања тужиоца неоснована, јер је тужиоцу у вредност зараде урачуната и накнада трошкова исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Ово, јер су нижестепени судови сматрали да је чланом 118. ставом 1. тачком 5. и 6. Закона о раду прописано право запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, али не и њихова висина, већ да је прописано да запослени има право на накнаду ових трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, па када колективни уговор и уговор о раду не утврђују висину накнаде ових трошкова исхране, већ општим актом одређују да се они урачунавају у цену радног часа, да запослени не може потраживати исплату новчаних износа по овим основама, јер нема одговарајућег колективног уговора, као општег акта за њихову конкретну реализацију. Осим тога, нижестепени судови су сматрали да утврђивање висине накнаде спорних трошкова применом Општег колективног уговора из 1995. године, а који није био на правној снази током спорног периода, није прихватљиво, јер представља повреду једног од основних начела правног поретка – начела временског важења закона (и других општих аката), због чега није било места усвајању опредељеног захтева тужиоца, јер током спорног периода накнада спорних трошкова није била уговорена ни уговором о раду, нити неким другим важећим актом на другачији начин од оног који је одређен у Анексу колективног уговора из 2006. године и Колективним уговором из 2015. године, а сама по себи чињеница да је тим општим актима уговорено право на накнаду спорних трошкова, тако што је укључено у цену једног радног сата, без номиналног опредељења истих, не значи да запосленима, па и тужиоцу нису исплаћени и да тужиоцу није причињена штета.

Врховни касациони суд налази да се основано ревизијом указује да је побијана одлука донета уз погрешну примену материјалног права.

Чланом 104. ставом 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05. 54/09, 32/13, 75/14, 13/17), прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду. Чланом 118. ставом 1. тачком 5. и 6. истог закона, прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то: за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора. Чланом 121. ставом 1. истог закона прописано је да је послодавац дужан да запосленом приликом сваке исплате зараде и накнаде зараде достави обрачун.

У спорном периоду био је на снази Колективни уговор туженог од 30.11.2002. године („Службени гласник РС“ 84/02, 108/04, 112/08, 45/09, 70/10 и 46/11) са Анексом Колективног уговора од 26.07.2006. године („Службени гласник РС“ 4/06). Пре извршених статусних промена код тужене „Железнице Србије“ АД усвојен је Колективни уговор („Службени гласник Железнице Србије“ број 4/15), којим је чланом 144. било прописано да ступа на снагу од дана објављивања у „Службеном гласнику Железнице Србије“, а да његове одредбе које се односе на обрачун и исплату зарада, накнаде зарада и других примања запослених да се примењују почев од 01.02.2015. године.

Анексом Колективног уговора туженог („Службени гласник РС“, бр. 4/06) чланом 2. промењен је члан 57. Колективног уговора и уговорено да запослени има право на зараду која се састоји од зараде за обављани рад и време проведено на раду, примања за исхрану у току рада и примања за регрес за коришћење годишњег одмора. Чланом 5. ставом 6. истог анекса промењен је члан 61. и уговорено да је у вредност једног радног часа из става 1. и 2. овог члана укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 накнаде регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час.

Чланом 57. ставом 1. Колективног уговора за ЈП „Железнице Србије“ АД („Службени гласник Железнице Србије“, бр. 4/15), чије се одредбе које се односе на обрачун и исплату зарада, накнаде зарада и других примања запослених примењују почев од 01.02.2015. године, прописано је да је у вредност једног радног часа укључена месечна вредност за исхрану у току рада и вредност 1/12 регреса за коришћење годишњег одмора сведена на један радни час.

Законом о раду запосленима је дато право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, а послодавцима је остављена могућност да својим општим актом или уговором утврде висину тих накнада и да их прикажу у обрачунској листи запослених. Анексом Колективног уговора из 2006. године и Колективним уговором из 2015. године регулисано је право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора кроз вредност једног радног часа, међутим, не може се утврдити који износ представља накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, с обзиром да ове накнаде нису одређене у номиналном износу, нити су у номиналном износу исказане у обрачунским листама за исплату зараде тужиоцу, због чега се не може прихватити закључак нижестепених судова да је тужиоцу накнада трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора исплаћена кроз вредност једног радног часа. Осим тога, висина накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, мора бити одређена у истом номиналном износу за све запослене, без обзира на њихову стручну спрему, радно место и коефицијент за обрачун и исплату зараде, па уколико би се прихватио закључак нижестепених судова да је вредност ових трошкова урачуната у вредност једног радног часа, без одређивања висине накнаде у номиналном износу, тада висина накнаде трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора не би била иста за све запослене, већ би била у директној сразмери са коефицијентом радног места, што не би било правилно. Сходно наведеном могло би се закључити да је тужени у погледу исплате тражених накнада, законске одредбе примењивао на штету тужиоца.

С обзиром на то да је Законом о раду запосленима дато право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, а послодавцима је остављена могућност да својим општим актом или уговором утврде висину тих накнада и како Анексом Колективног уговора из 2006. године и Колективним уговором из 2015. године није утврђена висина спорних накнада, то тужилац, супротно закључку нижестепених судова, може потраживати накнаду према параметрима из раније колективног уговора правног претходника туженог, којим је утврђена висина спорних накнада.

Како због погрешне примене материјалног права нижестепени судови нису ценили правилност обрачуна и висину тражених накнада трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора, то је чињенично стање остало непотпуно утврђено, због чега је Врховни касациони суд на основу члана 416. став 2. ЗПП одлучио као у изреци.

У поновном поступку првостепени суд ће утврдити чињенично стање имајући у виду примедбе из овог решења, а потом донети правилну и закониту одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка, с обзиром да иста зависи од одлуке о главној ствари.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић