Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, из свих законом прописаних разлога.

Тужени је благовремено поднео одговор на ревизију.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП (''Сл. гласник РС'', број 72/11...18/20) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку пред нижестепеним судовима није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, на основу члана 408. ЗПП. Ревизија је изјављена из свих законом прописаних разлога. Међутим, у ревизији се одређено не наводи о којој се евантуално учињеној битној повреди одредаба парничног поступка у конкретном случају ради, а због које се ревизија може изјавити у смислу члана 407. ЗПП, због чега се у том делу ревизијом не доводи у сумњу законитост и правилност побијане пресуде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог на основу Уговора о раду број ../2014 од 16.06.2014. године, на одређено време од три месеца у периоду од 16.06.2014. до 30.09.2014. године на пословима ... и уговореном месечном бруто зарадом у износу од 29.780,03 динара. После истека времена на које је закључен наведени уговор о раду, тужиљи је на основу решења о престанку радног односа отказом уговора о раду број .. од 13.09.2014. године престао радни однос. Тужиља је наставила да ради код туженог без закљученог уговора о раду. После поднете тужбе (20.03.2015. године), тужени се обраћао тужиљи са позивом за враћање на рад, без достављања примерка уговора о раду за радно место ..., које је послове тужиља обављала до 26.01.2015. године, када је престала да обавља рад код туженог.

У овој парници из радног односа, пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 56/2019 од 30.08.2019. године, ставом другим изреке, преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П1 881/15 од 04.10.2018. године у ставу првом изреке, тако што је одбијен тужбени захтев тужиље да се утврди да је ништаво решење туженог број .. од 30.09.2014. године, о престанку радног односа на одређено време.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је примењено материјално право, када је одбачена као неблаговремена тужба тужиље ради утврђења постојања радног односа на неодређено време код туженог и одбијен као неоснован тужбени захтева тужиље ради враћања на радно место ..., исплате на име неисплаћених нето зарада и уплате тражених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.

Одредбом члана 195. став 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр.24/05...75/14), је прописано да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан а кога запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом. Одредбом става 2. овог члана да, рок за покретање спор јесте 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.

Наиме, како је предмет тужбеног захтева утврђење постојања радног односа на неодређено време, у ситуацији закљученог уговора о раду од 16.06.2014. године, којим је уговорен рад на одређено време и донето решење о престанку радног односа тужиљи од 30.09.2014. године, на одређено време, који производи правно дејство, с обзиром на то да је у том делу правноснажном пресудом одбијен тужбени захтев тужиље за поништај тог решења, имајући у виду да је тужба у овој парници поднета 20.03.2015. године ради утврђења незаконитог престанка радног односа, а поднеском од 01.08.2018. године истакнут тужбени захтев за утврђење постојања радног односа на неодређено време то је у том делу правилно одбачена као неблаговремена тужба, јер је поднета по протеку законског рока од 60 дана из члана 195. став 2. Закона о раду. Притом, у конкретном случају код постојања решења о престанку радног односа на одређено време, не може се тражити утврђење постојања радног односа на неодређено време за период на који се то решење односи.

Одредбом члана 191. став 1. Закона о раду је прописано да, ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио.

Према томе, како је у конкретном случају одбијен тужбени захтев тужиље ради поништаја оспореног решења о престанку радног односа и није утврђено даље постојање радног односа, то је правилно одбијен тужбени захтев тужиље ради враћања на рад, исплату на име накнаде штете, а на име неисплаћених нето зарада и уплате припадајућих, а тражених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање.

При томе, како се одбија као неоснована ревизија тужиље и наводи из ревизије, између осталог и о фалсификованом уговору, нису од утицаја на другачију одлуку овог суда то није неопходно даље детаљно образлагати ову пресуду у смислу одредбе члана 414. став 2. ЗПП.

Из наведнеих разлога, Врховни суд је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Трошкови на име одговора на ревизију нису били потребни ради вођења парнице, због чега је одбијен као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова на име одговора на ревизију применом члана 154. ЗПП.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 165. став 1. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић