Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију тужиоца са захтевoм за накнаду трошкова.

Врховни суд је оценио да је ревизија тужиоца дозвољена на основу члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број 72/11 ... 18/20 и 10/23 – др Закон), испитао је побијану пресуду применом члана 408. тог закона и утврдио да ревизија тужиоца није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је засновао радни однос код туженог уговором о раду 27.12.2010. године, на одређено време од 6 месеци. Уговором је предвиђено да за све време трајања овог уговора запослени неће, без писмене сагласности Друштва, за свој рачун или за рачун трећих лица обављати послове из предмета пословања Друштва, нити ће бити члан другог привредног друштва или члан управе другог друштва, ако се то друштво бави пословима из предмета пословања Друштва (члан 13. став 1. уговора). Запослени се обавезује да пословне контакте које је остварио радећи у Друштву неће користити за свој рачун или рачун трећих лица за све време трајања овог уговора, као и у периоду од 24 месеца након престанка важења овог уговора и да ће за све време трајања забране конкуренције (након престанка радног односа) из претходног става Друштво запосленом исплаћивати накнаду у висини месечне бруто зараде из члана 6. уговора (члан 13. став 3. и 4. уговора). Тужиоцу је престао радни однос на основу решења туженог од 27.06.2011. године у којем је наведено (став 3. изреке решења) да послодавац ослобађа запосленог (тужиоца) обавезе поштовања клаузуле забране конкуренције за период од 24 месеца након престанка радног односа, која је уговорена чланом 13. став 3. Уговора о раду, у ком смислу запослени нема право на накнаду предвиђену у члану 13. став 4. Уговора о раду. Тужилац се након престанка радног односа код туженог бавио радом у области ... и ... ... и у спорном периоду поштовао је клаузулу забране конкуренције, а тужени није исплатио тужиоцу уговорену накнаду у висини месечне бруто зараде у износу од 312.451,70 динара за период од марта 2012. године до јуна 2013. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев налазећи да је забрана конкуренције уговорена одредбама уговора о раду који је формални правни посао и закључује се у писаној форми, па тужени као пoслодавац није могао изменити једностраном изјавом воље наведену уговорну одредбу, већ закључењем анекса уговора о раду на основу достављене понуде са разлозима у писаном облику у складу са члановима 171. до 174. Закона о раду. Како послодавац није поступио на изложен начин и није исплатио уговорену накнаду, а тужилац је након престанка радног односа поштовао забрану конкуренције, то је тужени у обавези да тужиоцу исплати уговорену накнаду у висини месечне бруто зараде по члану 6. у вези члана 13. уговора о раду.

Другостепени суд је изразио супротно становиште, налазећи да је решењем о престанку радног односа (које тужилац није оспоравао), запослени од стране послодавца ослобођен поштовања обавезе забране конкуренције, након престанка радног односа, чиме је испуњена писана форма сагласности, тако да је уговорена клаузула остала без дејства, па је првостепена пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен као неоснован.

По оцени Врховног суда, становиште другостепеног суда је правилно.

Према члану 161. став 1. Закона о раду, уговором о раду могу да се утврде послови које запослени не може да ради у своје име и за свој рачун, као и у име и за рачун другог правног или физичког лица, без сагласности послодавца код кога је у радном односу (у даљем тексту: забрана конкуренције). Одредбама члана 162. наведеног закона, уређена је забрана конкуренције после престанка радног односа, тако да уговором о раду послодавац и запослени могу да уговоре и услове забране конкуренције у смислу члана 161. овог закона по престанку радног односа, у року који не може да буде дужи од 2 године по престанку радног односа. У том случају, забрана конкуренције може се уговорити ако се послодавац уговором о раду обавеже да ће запосленом исплатити новчану накнаду у уговореној висини. Овде је реч о забрани конкуренције са продуженим дејством која се утврђује уговором о раду али тако да клаузула забране важи и по престанку радног односа при чему она има исти смисао као и када је уговорена у току трајања радног односа али уз обавезу послодавца да запосленом плати новчану накнаду чија се висина такође утврђује уговором о раду.

Следом наведеног, забрана конкуренције је факултативна установа која се уговара, тако да се послови обухваћени клаузулом забране не могу обављати без сагласности послодавца код кога је запослени у радном односу, а ако се послодавац сагласи да се ти послови могу обављати, клаузула забране конкуренције остаје без дејства. Наведено произилази из садржине ове забране дефинисане чланом 161. став 1. Закона о раду, која није апсолутна, већ послодавац може дати сагласност у сваком конкретном случају да се забрањени послови ипак обављају. Међутим, пошто је забрана конкуренције саставни део уговора о раду који се закључује у писаној форми (члан 32. став 1. Закона о раду) и сагласност послодавца да се забрањени послови могу обављати мора имати писану форму. Тако дата сагласност искључује примену уговорене клаузуле забране конкуренције и зато њена форма не може бити другачија од форме забране, што је у конкретном случају испуњено, имајући у виду да је послодавац у писаној форми ослободио тужиоца поштовања забране конкуренције, након престанка радног односа, решењем о престанку радног односа које тужилац није оспоравао у судском поступку. Супротно наводима ревизије, иако је клаузула забране конкуренције саставни део уговора о раду, послодавац може дати сагласност у писаној форми да се послови могу обављати, односно ослободити запосленог поштовања забране конкуренције чиме уговорена забрана конкуренције остаје без дејства. Забрана конкуренције са продуженим дејством настаје са даном престанка радног односа, па како је послодавац решењем о престанку радног односа ослободио тужиоца поштовања забране конкуренције, то тужилац нема право на исплату накнаде у уговореној висини.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију је одбијен на основу члана 154. став 1. ЗПП, јер се не ради о трошковима потребним за вођење ове парнице.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић