Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 3918/18 од 24.01.2019. године, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Краљеву П1 264/16 од 13.04.2018. године у делу става првог изреке којим је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да тужиоцу на име додатка на плату по основу рада на дан верских и државних празника за евидентиране часове рада за дане 16.02.2014., 17.02.2014., 01.05.2014. и 02.05.2014. године и на име додатка на плату за прековремени рад за време рада на ванредним и посебним задацима за неевидентиране часове рада од марта 2014. закључно са јуном 2016. године, исплати појединачне новчане износе са законском затезном каматом као у том ставу изреке. Истом пресудом укинута је пресуда Основног суда у Краљеву П1 264/16 од 13.04.2018. године у преосталом делу става првог и у ставу другом изреке и предмет у укинутим деловима враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне другостепене пресуде у делу којим је потврђена првостепена пресуда тужена је благовремено изјавила посебну ревизију у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11, 49/13 – УС, 74/13 – УС и 55/14) – у даљем тексту: ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Поступајући на основу цитиране законске одредбе Врховни касациони суд није дозволио одлучивање о посебној ревизији тужене, јер у овој парници није одступљено од судске праксе у којој је расправљено питање права полицијских службеника и овлашћених службених лица на увећану плату за време рада у нерадне дане верских и државних празника и прековременог рада, који није признат кроз додатни коефицијент за обрачун плате тужиоцу према прописима који су важили у спорном периоду. У конкретном случају тужена није доказала да је тражене накнаде платила тужиоцу за утужени период. Како је другостепена пресуда донета у складу са усаглашеном судском праксом, прихватање одлучивања о ревизији тужене као изузетно дозвољеној не би утицало на другачији исход спора.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5) ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овом спору поднета је 15.06.2016. године, а побијани део правноснажне пресуде очигледно не прелази динарску противвредност износа од 40.000,00 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, па ревизија тужене није дозвољена. Врховни касациони суд је стога, на основу члана 413. ЗПП, одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић