У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а није дошло до пропуста у примени или до неправилне примене било које одредбе Закона о парничном поступку, па није учињена ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП, на коју се у ревизији посебно указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог по основу уговора о раду од 24.09.2014. године и обављала је послове радног места ... до 21.11.2017. године, када јој је престао радни однос оспореним решењем број .. од 21.11.2017. године, а на основу одредби члана 192, члана 179. став 2. тачка 1. и члана 185. став 5. Закона о раду, као и одредби Правилника о раду и уговора о раду ближе наведеним у образложењу пресуде. Наиме, тужиљи је радни однос престао због несавесног и немарног извршавања радних обавеза дефинисаних чланом 96. став 1. тачка 4. Правилника о раду – немарност при раду која може да утиче на квалитет посла и чланом 96. став 1. тачка 6. истог Правилника – неизвршавање радних налога непосредног руководиоца и када у вези са тим наступају штетне последице, а које се огледају у учињеним грешкама при изради производа и пропуштања производа са грешком, а што је основ за рекламације купца. У образложењу оспореног решења наведени су пропусти у раду тужиље због чега јој је непосредни руководилад уручио четири опомене, и то опомене од 04.07.2017. године, 18.10.2017. године, 31.10.2017. године и 07.11.2017. године у којима су наведени пропусти у раду тужиље. У оспореном решењу је наведен поступак који је тужени спровео у смислу одредбе члана 96. став 2. тачка 4. Правилника о раду, доношењу решења је претходило писано упозорење на постојање разлога за отказ уговора о раду број .. од 13.11.2017. године на које се тужиља изјаснила оспоравајући наводе из упозорења.

Имајући у виду овако утврђено чињенично стање првостепени суд је закључио да тужбени захтев тужиље није основан јер је тужени, као послодавац, сходно члану 180. Закона о раду, писаним путем упозорио тужиљу на постојање разлога за отказ и оставио јој рок да се изјасни, а претходно је, у смислу члана 96. Правилника о раду тужиљи доставио четири опомене због немарности при раду која може да утиче на квалитет посла и на извршавање радних налога непосредног руководиоца када у вези са тим наступају штетне последице, с тим што је утврђено да је тужиља повреде радних дужности учинила из грубе непажње.

Другостепени суд је прихватио разлоге које је првостепени суд дао за своју одлуку и правилно оценио наводе жалбе, и за своју одлуку дао довољне и јасне разлоге, које у свему прихвата и Врховни касациони суд.

Супротно наводима ревизије тужени је, поступајући по примедбама из решења Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 176/20 од 07.10.2020. године доставио овлашћење број 602/1 од 07.02.2017. године којим је законски заступник туженог овластио потписника решења да може, између осталог, потписивати радно правну документацију, а што произлази из наведеног овлашћења. Чињеница да у уводу оспореног решења није наведено поменуто овлашћење не чини решење незаконитим.

Неосновано се у ревизији указује да у диспозитиву решења није наведен чињенични опис повреде радне дужности које се тужиљи стављају на терет, с обзиром да је у образожењу решења јасно наведена радња, начин и време извршења повреде радне обавезе због којих је тужиљи престао радни однос.

Такође, у поступку је правилно утврђено да је тужиља крајњом непажњом учинила повреде радне обавезе, како је и образложено у побијаној пресуди.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе изјављене ревизије којима се понављају наводи жалбе и указује на погрешено и непотпуно утврђено чињенично стање, што није законски разлог за изјављивање ревизије, а они разлози којима се указује на погрешну примену законских одредби и одредби Правилника о раду у односу на разлоге за отказ уговора о раду тужиље не утичу на правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти наводи нису посебно образложени.

Тужиља није успела у ревизијском поступку, па нема право на трошкове тог поступка које је у ревизији тражила и определила, у смислу члана 153. и 154. Закона о парничном поступку. Такође, ни тужени нема право на трошкове за састав одговора на ревизију, јер ти трошкови нису били нужни за вођење парнице.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић