Пресудом Апелационог у Новим Саду Гж1 2959/19 од 13.01.2020. године, делимично је преиначена првостепена пресуда и одбијен захтев тужиље да се поништи решење о удаљењу запослене са рада број .. од 05.12.2017. године, док је у преосталом жалба туженог одбијена и првостепена пресуда у преосталом усвајајућем делу потврђена.

Против правноснажне другостепене пресуде тужени је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС и 55/14) – у даљем тексту: ЗПП и утврдио да ревизија туженог није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог засновала радни однос на неодређено време на основу Уговора о раду од 26.09.2014. године, за обављање послова млађи саветник за клијенте – становништво ..., а на основу Анекса уговора о раду од 21.03.2017. године, почев од 01.04.2017. године, распоређена је на место директора пословнице ... . Оспореним решењем број .. од 15.12.2017. године, тужени је тужиљи на основу члана 179. став 2. тачка 2, члана 179. став 2. тачка 5, члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду и члана 29. став 3. тачка 2, члана 29. став 3. тачка 5, члана 29. став 4. тачка 7, члана 35. став 1. тачка 4. и члана 35. став 1. тачка 27. Правилника о раду туженог, отказао уговор о раду са свим припадајућим анексима. Тужиљи је стављено на терет да је била у блиским личним односима, односно у емотивној вези са ББ, такође запосленим код туженог, коме је била надређена, а да ту чињеницу није пријавила послодавцу, што је била у обавези на основу општег акта послодавца чије постојање и садржина су јој били познати, а што је могло имати негативну последицу како на пословање туженог као послодавца тако и на остале запослене. Пре отказа уговора о раду тужиљи је достављено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду од 05.12.2017. године, на које су се тужиља и њен пуномоћник изјаснили, а тужени је тужиљу решењем од 05.12.2017. године удаљио са рада. Из образложења оспорених решења о отказу уговора о раду и о удаљењу тужиље са рада, те упозорења о постојању разлога за отказ уговора о раду произлази да је тужени за постојање емотивне везе тужиље и ББ сазнао када су му са тужиљиног службеног телефона послате тужиљине приватне фотографије. Из исказа тужиље и ББ саслушаних у поступку пред првостепеним судом је утврђено да су се они дружили и ван радног места тако што су неколико пута били у граду на кафи и неколико пута у стану тужиље када су и настале фотографије за које је тужиља навела да их је туженом са њеног телефона проследио њен бивши партнер такође запослен код туженог. Решењем Инспектора рада Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Инспектората за рад, Одељења инспекције рада Јужнобачког управног округа са седиштем у Новом Саду од 29.03.2018. године одложено је извршење оспореног решења туженог о отказу уговора о раду тужиљи број .. од 15.12.2017. године. Тужени је тужиљу након тога, дана 03.05.2018. године, позвао да се у року од 8 дана одазове ради договора о враћању на рад, на који позив је тужиља одговорила 14.05.2018. године, тако што се изјаснила да није заинтересована да настави рад код туженог, између осталог и јер је засновала радни однос код другог послодавца. Вештачењем је утврђена висина изгубљене зараде од дана престанка радног односа до дана новог запослења, као и разлика између исплаћене и припадајуће зараде за време привременог удаљења са рада.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су нашли да је тужбени захтев тужиље којим је тражила поништај оспореног решења о отказу уговора о раду основан. Ово стога што тужени није доказао постојање повреде радне обавезе односно непоштовање радне дисциплине од стране тужиље, односно није доказао постојање блиског личног односа између тужиље и ББ коме је била надређена, у смислу тачке 1.5 Етичког кодекса туженог и Кодекса професионалне банкарске праксе, а који однос би представљао сукоб интереса који може имати негативну последицу како на пословање туженог као послодавца тако и на остале запослене да би тужиља имала обавезу да ту чињеницу пријави туженом.

Одредбом члана 179. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05... 54/09), прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе, и то: ако злоупотреби положај или прекорачи овлашћења (тачка 2); ако учини другу повреду радне обавеза утврђену општим актом, односно уговором о раду (тачка 5). Према ставу 3. тачка 8. истог члана закона, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Исти разлози за отказ уговора о раду предвиђени су и одредбама чланa 29. став 3. тачка 2, члана 29. став 3. тачка 5, члана 29. став 4. тачка 7. Правилника туженог од 04.09.2017. године, важећег у спорном периоду. Према одредби члана 35. истог правилника, поред повреда радних обавеза наведених у члану 29. овог правилника, повреду радне обавезе представља и: непридржавање правила и принципа Етичког кодекса и кодекса професионалне банкарске праксе, дефинисаних Политиком усклађености пословања (тачка 4); непријављивање личних и породичних интереса овлашћеном лицу Банке у случају када ти интереси постоје.

Етички кодекс туженог и Кодекс професионалне банкарске етике, важећи у спорном периоду, којима је у тачки 1.5 прописано да сродници и лица која имају близак лични однос не могу радити на радним местима где постоји потенцијални сукоб интереса (на пример, када једно радно место контролише друго, уколико су радна места повезана директним линијама извештавања или једно радно место има овлашћење да утиче на било који услов у вези са радним односом лица на другом радном месту) осим када је таква ситуација пријављена у складу са овом Политиком, не садрже појашњење – значење израза „близак лични однос“.

Полазећи од цитираних прописа и утврђеног чињеничног стања, по оцени Врховног касацоног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су оценили да је решење туженог којим је тужиљи отказан уговор о раду незаконито, те када су обавезали туженог да тужиљи накнади штету због незаконитог престанка радног односа и да за тужиљу уплати припадајуће доприносе.

Повреда радних обавеза утврђена законом, општим актом или уговором о раду, идентификује се према начину, месту и времену извршења. Начин извршења се одређује према радњи повреде, она се може огледати у чињењу или нечињењу. Решење о отказу уговора о раду треба да садржи начин извршења повреде радне обавезе, да би се из решења на несумњив начин могло утврдити да ли је запослени учинио повреду радне обавезе, што произлази из члана 185. став 1. Закона о раду, према којој се уговор о раду отказује решењем, у писменом облику и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку. Дакле, чињење или нечињење које представља повреду радне обавезе мора да буде описано, односно запосленом мора да буде стављена на терет конкретна радња или њено пропуштање, одређено у времену и простору, да би се законитост отказа могла ценити у радном спору.

Решење туженог којим је тужиљи отказан уговор о раду, не садржи конкретне радње повреде радне обавезе, већ је у њему само наведено да се тужиљи ставља на терет да да је била у блиским личним односима, односно у емотивној вези са ББ, такође запосленим код туженог, коме је била надређена, а да ту чињеницу није пријавила послодавцу, што је била у обавези на основу општег акта послодавца чије постојање и садржина су јој били познати, а што је могло имати негативну последицу како на пословање туженог као послодавца тако и на остале запослене. Поред тога тужени није доказао постојање емотивне везе између тужиље и ББ, а из њихових исказа датих у поступку пред првостепеним судом је утврђено да су се они дружили и ван радног места тако што су неколико пута били у граду на кафи и неколико пута у стану тужиље када су и настале фотографије за које је тужиља навела да их је туженом са њеног телефона проследио њен бивши партнер, такође запослен код туженог. Притом Етички кодекс туженог и Кодекс професионалне банкарске етике не садрже појашњење – значење израза „близак лични однос“.

Према томе, није утврђено да је тужиља учинила повреде радне обавезе и радне дисциплине које су јој оспореним решењем стављене на терет, нити је у оспореном решењу наведен начин извршења те повреде, због чега је правилна оцена нижестепених судова да је тужиљи незаконито престао радни однос.

Како је усвојен тужбени захтев тужиље за поништај решења о отказу уговора о раду то је правилна и одлука да јој тужени исплати накнаду штете и то у висини изгубљене зараде за спорни период и разлика накнаде зараде за време удаљења, те да јој уплати доприносе за обавезно социјално осигурање, као и да јој накнади штету уместо реинтеграције применом члана 191. ст. 2. и 4. Закона о раду. Дакле, ова обавеза (облигација) произлази из Закона о раду и последица је доношења незаконитог решења о отказу уговора о раду, па су неосновани супротни наводи ревизије. Висина штете је утврђена на основу налаза и мишљења судског вештака, на који парничне странке нису имале примедбе, а тужбени захтев је опредељен у складу са тим налазом.

Неосновани су наводи ревизије да тужиљино право на накнаду штете уместо реинтеграције искључује право на исплату изгубљених зарада. Наиме, реч је о две врсте штете. У случају незаконитог престанка радног односа, послодавац је дужан да запосленог врати на рад само уколико то запослени захтева, а уколико то није захтев запосленог, он у судском поступку може тражити накнаду штете у висини од највише 18 зарада које би остварио да је радио, што представља посебан вид штете, као супституцију уместо враћања на рад. Међутим, накнада штете у висини изгубљене зараде, предвиђена чланом 191. став 2. Закона о раду, представља нужну правну последицу незаконитог престанка радног односа, коју је послодавац дужан накнадити запосленом, независно од захтева запосленог да се врати на рад и која се не искључује у случају да таквог захтева нема у судском поступку (захтева за враћање на рад). Због тога накнада штете уместо враћања на рад из члана 191. став 4. Закона и накнада штете у висини изгубљене зараде из става 2. истог члана, представљају два различита вида штете на која запослени има право.

Имајући у виду изложено, Врховни касациони суд је нашао да ревизију треба одбити као неосновану, па је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Одлука о трошковима поступка из става другог изреке је донета применом члана 163. став 2. у вези члана 153. ЗПП, имајући у виду неуспех ревидента у овом поступку.

Председник већа – судија

Катарина Манојловић Андрић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић