Апелациони суд у Београду је, пресудом Гж1 3047/24 од 07.10.2024. године, ставом првим изреке, и потврдио пресуду Трећег основног суда у Београду П1 25/24 од 08.03.2024. године, у ставовима првом, другом, трећем и петом изреке, а жалбу туженог одбио као неосновану. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је изјавила благовремену ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је доставила одговор на ревизију тужене.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр.72/11... 18/20), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'', бр. 10/23) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битне повреде из одредбе члана 374.став 1.истог Закона, на коју тужена неосновано у ревизији указује.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је, са правним претходником тужене 24.07.2015. године, закључила уговор о раду бр. ../15 којим је распоређена на радно место ''менаџер платног промета'', за које је захтевана висока стручна спрема VII степен. Анексом бр. 1 Уговора о раду, тужиљи је промењено радно место, па је распоређена на послове ''експерт за домаћи платни промет'' у Служби платног промета. Потом је 15.05.2018. године закључен анекс бр. 2. Уговора о раду, којим је тужиља распоређена на радно место ''експерт за домаћи платни промет'', у Служби подршке пословању и платном промету. Коначно, 10.12.2018. године, закључен је анекс бр. 3 Уговора о раду којим је тужиља распоређена на послове ''експерт за девизни платни промет'' Службе подршке пословању и платног промета. Извршни одбор ''Теленор банке'' а.д. Београд је, на седници одржаној 06.05.2019. године, донео Одлуку заведену под бр. 62/19, којим је усвојен Правилник о систематизацији и организацији послова ''Теленор банке'' а.д., тако што је Одлука ступила на снагу даном њеног доношења, па је на основу те Одлуке престао да важи Правилник о организацији и систематизацији радних места ''Теленор банке'' а.д. Београд бр. 270/18 од 24.18.2018. године. На основу ове Одлуке, у Правилнику о систематизацији и организацији послова од 06.05.2019. године у Сектору операције, Служба подршке пословању и платног промета, укинуто је радно место на које је тужиља била распоређена ''експерт за девизни платни промет'', а остала радна места у тој служби су остала непромењена. Потом је правни претходник тужене донео одлуку о проглашењу вишка запослених бр. 166/140/19 од 20.05.2019. године, у којој је наведено да ће услед економских и организационих промена у оквиру периода од 30 дана доћи до престанка потребе за радом једног запосленог у друштву и то АА, ВСС 48 година, стаж осигурања код послодавца три године, експерт за девизни платни промет. Тужиља је проглашена вишком запослених због потребе за ефикасним обављањем и рационализацијом пословних активности, а самим тим и за другачијом интерном организацијом код послодавца, те организационим променама које за последицу имају престанак потребе за радом извршиоца који је одређен као вишак, услед престанка потребе за обављањем послова ''експерт за девизни платни промет'' у оквиру организационе јединице, Служба подршке пословању и платног промета, за које је процењено да су економски неисплативи и организационо сувишни. Пошто број запослених за чијим радом престаје потреба не прелази 10% запослених на неодређено време у оквиру периоду од 30 дана, односно не прелази 20% запослених на неодређено време у оквиру периода од 90 дана на основу одредбе члана 153. Закона о раду и тачке 15.6.1. Колективног уговора, не постоји обавеза доношења Програма решавања вишка запослених. Тужиљи, као запосленој није било могуће решити социјално-економски положај применом мера из члана 155. Закона о раду, због чега јој је отказан уговор о раду, у смислу одредбе члана 179. став 5.тачка 1. Закона о раду, уз исплату отпремнине, у складу са чланом 158.-160.истог Закона и тачком 15.6.2. Колективног уговора. Након доношења побијаног решења о отказу уговора о раду тужиљи, тужена је закључила Уговор о раду са следећим радницима: ББ, ВВ, ГГ, ДД, ЂЂ, ЕЕ и ЖЖ.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су побијано решење о отказу уговора о раду тужиљи поништили, као незаконито, а тужену обавезали да тужиљу врати на рад, применом одредбе члана 179. став 5. тачка 1., у вези члана 182. и 191. став 1. Закона о раду, налазећи да се у конкретном случају ради о злоупотреби права од стране тужене који је тужиљу распоредио на послове радног места ''експерт за девизни платни промет'' 10.12.2018. године, које радно место је укинуто новом систематизацијом усвојеном након пет месеци, на који начин је тужена свесно распоредила тужиљу на послове радног места за који није постојала стварна потреба, већ да би имао основа да је прогласи за технолошки вишак. Такође, по оцени нижестепених судова, тужена је у истом периоду имала констатну потребу за запошљавањем нових лица, тако што су закључени уговор о раду са новим запосленима на пословима које је тужена имала могућност да понуди тужиљи, а ради се о уговорима о раду који су закључивани у јулу, августу и септембру месецу 2019. године.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су погрешно применили материјално право, а због тога је чињенично стање остало непотпуно утврђено.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 95/18), прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла и дође до смањења обима посла. Послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу одредбе члана 179. став 5. тачка 1. истог Закона, запосленом исплати отпремнину у складу са одредбом члана 158. став 1. истог Закона.

На основу одредбе члана 182. став 1. Закона о раду прописано је, да ако откаже уговор о раду запосленом у случају из члана 179. став 5. тачка 1. тог закона (што је овде случај), послодавац не може на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа, осим у случају из члана 102. став 2. овог Закона (став 1.).

У конкретном случају, тужиља је, анексом бр. 3 Уговора о раду, распоређена на радно место ''експерт за домаћи платни промет'', почев од 10.12.2018. године, које је укинуто Правилником о систематизацији и организацији послова ''Теленор банке'' а.д. Београд (правни претходник тужене), усвојеним на основу одлуке Извршног одбора ''Теленор банке'' а.д. Београд, у седници одржаној 06.05.2019. године. Тужиља је проглашена вишком запослених због потребе за ефикасним обављањем и рационализацијом пословних активности, а самим тим и за другачијом интерном организацијом код послодавца, те организационим променама које за последицу имају престанак потребе за њеним радом, као радом извршиоца који је одређен као вишак, услед престанка потребе за обављањем послова ''експерт за девизни платни промет'' у оквиру организационе јединице, Служба подршке пословању и платног промета, за које је процењено да су економски неисплативи и организационо сувишни. Правни претходник тужене није био у могућности да реши социјално економски положај тужиље, применом мера из члана 155. Закона о раду, како је наведено у образложењу побијаног решења о отказу уговора о раду тужиљи бр. ../19 од 13.06.2019. године. Пре отказа уговора о раду тужиљи је исплаћена отпремнина.

У поступку оцене законитости решења послодавца о престаниу радног односа запосленом, суд цени да ли је послодавац спровео законом прописани поступак, али не и оправданост и целисходност организационих, технолошких и економских мера послодавца и с тим у вези, разлоге за укидање неког радног места. Нижестепени судови су закључили да је то што је тужиља, пет месеци пре усвајања новог Правилника о организацији и систематизацији послова бр. 62/19 од 06.05.2019. године, распоређена на послове који су тим Правилником укинути, представља злоупотребу права послодавц које не може да ужива судску заштиту. Међутим, такав закључак нижестепених судова је неразумљив, имајући у виду да је премештај на те послове извршен на ицијативу тужиље, на основу интерног конкурса на који се она сама пријавила, јер је на том радном месту остваривала вишу зараду у односу на зараду радног места на које је претходно била распоређена. Даље, нижестепени судови закључују да је тужени имао могућност да тужиљу распореди на друго радно место јер је, након доношења побијаног решења којим је тужиљи отказао уговор о раду, тужени запослио више лица у јулу, августу и септембру 2019. године на послове које је, као послодавац, најпре морао да понуди тужиљи. Међутим, нижестепени судови нису утврдили да ли се ради о запослењу других лица на исте послове које је тужиља обављала, у смислу одредбе члана 182. став 1. Закона о раду, или то није случај. То што је тужена, у периоду када је тужиљи отказан уговор о раду, ''имала константну потребу за запошљавањем нових лица, па је закључивала уговор о раду са новим запосленима'', како закључује другостепени суд, не значи да се ради о пословима које је тужиља имала могућност да обавља, на основу њене стручне спреме, знања и способности, пошто те чињенице нису утврђиване.

Укинута је и одлука о трошковима парничног поступка јер зависи од његовог исхода, у смислу одредбе члана 163. став 4. Закона о парничном поступку.

У поновном поступку потребно је да првостепени суд, поступајући по налозима из овог решења, чињенично стање у потпуности и правилно утврди како би потом имао могућност да, правилном применом материјалног права о тужбеном захтеву тужиље, донесе правилну одлуку. При одлучивању о трошковима парничног поступка потребно је да има у виду да се не ради о тужбеном захтеву у смислу оцене његове основаности или неоснованости, већ да суд, једном одлуком, одлучује ко сноси трошкове поступка и у ком износу.

На основу одредбе члана 416. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић