Према утврђеном чињеничном стању тужилац је на основу уговора о раду о уређивању права, обавеза и одговорности од 29.04.2013. године код тужене обављао послове ...-... . Тужена је 23.07.2013. године доставила тужиоцу упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду. У упозорењу је наведено да тужилац не остварује резултате рада, односно неблаговремено, несавесно и немарно извршава радне обавезе, а да је то све чинио у периоду од 01.07. до 08.07.2013. године. У упозорењу тужена се позива на одредбе члана 189. тачка 2. Закона о раду. Тужиоцу је уговор о раду отказан решењем од 25.09.2013. године на основу члана 179. тачка 1. Закона о раду, где је у изреци решења наведено да је утврђено да запослени не остварује резултате рада у обављању послова на месту на које је распоређен. Даље је наведено да тужилац није прокњижио документацију о ажурности књиговодствених евиденција по свим изворима финансирања за период од 01.01.2013. до 15.08.2013. године.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови закључују да су испуњени услови за поништај решења о отказу уговора о раду, из разлога што је у упозорењу наведено да је тужилац вршио повреде радних обавеза у периоду од 01.07. од 08.07.2013. године, а у решењу да не остварује резултате рада у периоду од 01.01.2013. до 15.08.2013. године.

По оцени Врховног касационог суда, одлуке нижестепених судова су зановане на правилној примени материјалног права.

Чланом 179. тачка 1. Закона о раду који је важио у време доношења решења о отказу уговора о раду, прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност, његово понашање и потребе послодавца и то: ако запослени не остварује резултате рада, односно нема потребна знања и способности за обављање послова на којима ради. Тачком 2. наведене законске одредбе, прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду.

Према члану 180. Закона о раду, послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тачка 1. до 6. овог закона, запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање 5 радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. У упозорењу послодавац је дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

Сагласно наведном, да би неки отказни разлог могао бити примењен, послодавац мора утврдити чињенице и разјаснити околности за које закон везује његов настанак. Повреда радне обавезе се идентификује зависно од начина, места и времена извршења. Начин, место и време учињене повреде радне обавезе морају бити назначени у отказу. У конкретном случају у упозорењу је наведено да је тужилац вршио повреде радних обавеза у периоду од 01.07. до 08.07.2013. године, док је у решењу о отказу наведено да тужилац не остварује резултате рада у обављању послова на месту на које је распоређен и да је таква ситуација била у периоду од 01.01.2013. до 15.08.2013. године. Из наведеног произилази да тужена није утврдила одлучне чињенице које су то књиговодствене евиденције и по којим изворима финансирања, када су оне извршене, а у ком року је тужилац био дужан да прокњижи документацију и на крају да утврди кривицу тужиоца за наведене пропусте. Имајући у виду да у упозорењу стоји да је повреда радне обавезе учињена у периоду од 1.7. до 8.7.2013. године, а у решењу је наведено да је то било у периоду од 1.1.2013. године до 15.8.2013. године, произилази и да је наступила застарелост покретања поступка за отказ уговора о раду, те имајући у виду различите датуме из решења и упозорења о отказу уговора о раду тужиоцу није било омогућено да се изјасни о повредама радне обавезе које му се стављају на терет.

Тужилац је у току поступка истицао да је програм који је требало користити за књижење био неисправан, што тужена није спорила, с тим што је тврдила да је од маја месеца тај програм био исправан. Међутим, тужена није утврдила чињенично стање које се односи на период после маја месеца, а то је које су биле тужиочеве обавезе, које је рокове требало да поштује, и по протеку тих рокова да тужилац своје обавезе није извршио. Стога у ситуацији када тужена није поступала у складу са одредбама закона које прописују услове под којима послодавац може запосленом дати отказ уговора о раду, нижестепени судови су правилно применили материјално право када су оспорено решење о отказу уговора о раду поништили, као незаконито.

Како се ни осталим наводима ревизије не доводи у сумњу правилност побијане другостепене пресуде Врховни касациони суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић