Решењем Апелационог суда у Београду Гж1 3399/17 од 06.06.2019. године одбијен је предлог тужиље за понављање поступка, правноснажно окончаног пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 4858/12 од 04.10.2012. године, као неоснован и одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова поступка по предлогу за понављање поступка.

Против правноснажног решења Апелационог суда у Београду, тужиља је изјавила благовремену ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Имајући у виду да је ревизија тужиље дозвољена по одредби члана 412. став 4. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 ... 111/09) који се примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је испитао побијано другостепено решење у границама прописаним чланом 399, у вези са чланом 412. став 5. Закона о парничном поступку, и утврдио да ревизија тужиље није основана.

Другостепено решење није захваћено битном повредом поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности, а ревизијом се посебно не указује на постојање других апсолутно битних повреда одредаба парничног поступка.

Предлог за понављање поступка тужиља заснива на одредби члана 422. став 1. тачка 9. и тачка 11. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.125/04, 111/09). У битном, тужиља указује да се налази у идентичној чињенично правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уставног суда Србије Уж-8442/2013 од 13.01.2016. године, те да су стога испуњени услови за поновљање поступка.

Одредбом члана 422. став 1. тачка 11. ЗПП је прописано да се поступак који је одлуком суда правноснажно окончан може поновити по предлогу странке ако је у поступку по уставној жалби Уставни суд утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом у парничном поступку.

Правно дејство одлуке о усвајању уставне жалбе одређено је одредбом члана 87. Закона о Уставном суду ("Службени гласник Републике Србије", број 109/07... 18/13), којом је прописано да ако је појединачним актом или радњом повређено или ускраћено Уставом зајемчено људско или мањинско право и слобода више лица, а само нека од њих су поднела уставну жалбу, одлука Уставног суда односи се и на лица која нису поднела уставну жалбу, ако се налазе у истој правној ситуацији.

Уставна жалба је предвиђена чланом 170. Устава Републике Србије и представља строго формално правно средство којим Уставни суд пружа непосредну заштиту индивидуалних права и слобода гарантованих Уставом и ратификованим међународним уговорима. Спорови по уставним жалбама су конкретни спорови за заштиту Уставом зајемчених права учесника спора. Уставни суд својом одлуком усваја уставну жалбу и одређује конкретно лице коме је повређено и ускраћено право и слобода, конкретан акт или радњу којим је повреда или ускраћивање учињено, односно у чему се повреда или ускраћивање састоји, као и које право и слобода је подносиоцу уставне жалбе повређено или ускраћено. Због тога је дејство одлуке по уставној жалби inter partes, тако да одредба члана 166. став 2. Устава која утврђује да су одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће, у случају одлуке по уставној жалби има, по правилу, ограничено правно дејство и то према учесницима у поступку - подносиоцу уставне жалбе и суду који је донео оспорено решење или пресуду. У случају одлуке Уставног суда којом је усвојена уставна жалба и поништена судска одлука, сама по себи, производи правно дејство и према другој странци у парничном поступку у коме је донета поништена судска одлука. Само изузетно, одлука Уставног суда по уставној жалби има правно дејство и према трећим лицима. Према Закону о Уставном суду постоји правна могућност проширеног дејства тих одлука Уставног суда и на трећа лица, али је она условљена постојањем и остваривањем одређених претпоставки утврђених законом. То значи да нема аутоматског проширеног дејства одлуке Уставног суда на трећа лица и на „сличне“, односно „истоветне“ ситуације, већ је потребно да Уставни суд у поступку који води по уставној жалби утврди да ли су испуњени услови из наведене одредбе члана 87. Закона о Уставном суду и оцени да је то у конкретном случају нужно, те да исто изричито утврди својом одлуком, односно да својом одлуком одреди круг лица на које проширује дејство те конкретне одлуке.

Како тужиља није изјавила уставну жалбу против одлуке Апелационог суда у Београду Гж1 4858/12 од 04.10.2012. године, те како одлуком Уставног суда Уж- 8442/2013 од 13.01.2016. године није одређено да се проширује дејство те одлуке, Врховни касациони суд налази да је правилно другостепени суд поступио када је одбио предлог за понављање поступка који се заснива на одредби члана 422. став 1. тачка 11. ЗПП-а.

Такође, одлуке апелационог суда, па и Врховног касационог суда на које се ревидент позива у ревизији не могу бити разлог за понављање поступка из члана 422. став 1. тачка 9. Закона о парничном поступку, јер се не ради о процесној ситуацији из те законске одредбе. Другачије одлуке апелационих судова у погледу исте чињенично правне ситуације на које се ревидент позива, нису нове чињенице, нити нови докази на основу којих је за тужиљу могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употребљени у ранијем поступку. Одлуке судова донете у другим предметима, у којима су изражени другачији ставови и мишљења суда по истом правном питању, не могу представљати основ на коме се може засновати судска одлука у овом предмету.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд налази да ревизија тужиље није основана, па је на основу процесног овлашћења из члана 405. Закона о парничном поступку у вези са чланом 412. став 5. Закона о парничном поступку ( „Сл. гласник РС“, бр.125/04 ... 111/09), одлучено као у изреци овог решења.

Председник већа–судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић